Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi BB, VV i mal. GG blagovremeno su izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženih neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tuženih ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, zbog koje se revizija, shodno članu 407. stav 1. tačka 1-3. ZPP ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 28.12.2005. godine, „Centro banka“ ad Beograd, kao pravni prethodnik tužioca i tužena AA, zaključili su ugovor o potrošačkom kreditu, kojim je banka odobrila tuženoj kredit u iznosu od 600.000,00 dinara sa rokom otplate od 60 meseci i ugovornom kamatom od 11%. Članom 4. navedenog ugovora, određeno je da su sredstvo obezbeđenje tog ugovora menica, depozit i administrativna zabrana, te je tužena AA tužiocu predala potpisanu sopstvenu blanko menicu serije ..., na kojoj je upisala svoje podatke sa konstatacijom bez protesta. Menicu su kao žiranti – jemci potpisale tužena BB i sada pok.ĐĐ. Uz zahtev za odobrenje kredita, tužena AA je banci predala pismeno nazvano „overa podataka za žirante“, potpisana od strane BB i ĐĐ, sa izjavom da u slučaju otkaza ugovora o kreditu zbog neurednosti podnosioca zahteva u izvršavanju ugovornih obaveza, obavezuju se da solidarno sa podnosiocem zahteva isplate banci celokupno potraživanje. Tužena AA nije uredno izmirivala obaveze, te je banka podnela predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, nakon čega je Osnovni sud u Nišu rešenjem o izvršenju Iv 5467/12 od 20.06.2012. godine, dozvolio predloženo izvršenje. Na dan 20.03.2012. godine, po evidenciji banke dug tužene AA iznosio je ukupno 630.720,20 dinara. Protiv navedenog rešenja o izvršenju tužene BB i sada pok. ĐĐ podnele su prigovor. Prema nalazu i mišljenju veštaka finansijske struke Radivoja Nikolića, ukupan dug korisnika kredita, na dan 21.03.2012. godine, iznosi 476.144,31 dinar, od čega je glavni dug 323.282,01 dinara, a zakonska zatezna kamata 152.862,30 dinara. Tužena ĐĐ je u toku postupka umrla, te je rešenjem Osnovnog suda u Nišu O 5308/15 od 24.12.2016. godine, raspravljena njena zaostavština i za naslednike oglašeni sinovi VV i mal. GG, u odnosu na koje je nastavljen postupak u ovoj pravnoj stvari.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ukinuo rešenje o izvršenju u celosti i odbio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je tužilac kao imalac menice izgubio pravo na naplatu iznosa po osnovu te menice, jer u smislu odredbi člana 43. Zakona o menici, nije ni u rokovima ni na način propisan ovom odredbom, prezentovao menicu na isplatu tuženima, kao meničnim dužnicima.

Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i rešenje o izvršenju radi naplate utuženog potraživanja održao na snazi za iznos od 476.144,31 dinar, u odnosu na AA i BB, a u odnosu na VV i mal. GG, do visine naslednog dela, zaključujući da su tužena AA, kao glavni dužnik, i tuženi BB, VV i mal. GG, kao jemci-platci, saglasno odredbama člana 997, 1002, 1004. stav 3. i 1065. ZOO, u obavezi da tužiocu isplate navedeni iznos. Izdata menica predstavlja sredstvo obezbeđenja ovog potraživanja, a ne i instrument plaćanja, zbog čega menicu nije bilo potrebno protestvovati u smislu člana 69. stav 1. Zakona o menici, a osim toga, na istoj je tužena AA, kao lice koje je izdalo menicu, unela odredbu ''bez protesta''.

Ocenjujući navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zaključak i odluka drugostepenog suda zasniva na pravilnoj primeni materijalnog prava, te da je pobijanom presudom pravilno održano na snazi rešenje o izvršenju kojim je utvrđena obaveza tuženih na isplatu utuženog potraživanja, iz razloga koje prihvata i ovaj sud.

Odredbom člana 224. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“ broj 46/95...6/15), propisano je da svi naslednici solidarno odgovaraju za ostaviočeve dugove, svaki do visine vrednosti svog naslednog dela, bez obzira na to da li je izvršena deoba nasledstva.

Odredbom člana 997. Zakona o obligacionim odnosima („Sl.list SFRJ“ broj 29/78... „Sl. glasnik RS“ broj 18/20), propisano je da se jemac obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika ako ovaj to ne učini. Odredbom člana 1002. stav 2. ZOO, propisano je da jemac odgovara za ispunjenje cele obaveze za koju je jemčio, ako njegova odgovornost nije ograničena na neki njen deo ili na drugi način podvrgnuta lakšim uslovima, dok je odredbom člana 1004. stav 3. istog zakona, propisano da jemac-platac odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika, bilo od jemca, ili od obojice istovremeno (solidarno jemstvo).

Navedeno znači da je tužilac ovlašćen da spor radi ostvarenja potraživanja vodi protiv glavnog dužnika i jemca-platca zajedno ili svakog od njih pojedinačno, a u slučaju da je namirenje potraživanja obezbeđeno sa više sredstava obezbeđenja, poverilac prilikom aktiviranja sredstava obezbeđenja može vršiti izbor u smislu redosleda aktiviranja sredstava obezbeđenja. Banka kao poverilac može da aktivira i više sredstava obezbeđenja istovremeno (ukoliko nije utvrđen redosled njihovog aktiviranja), odnosno u mogućnosti je da aktivira sva sredstva obezbeđenja koja su uspostavljena u cilju naplate kredita, a to znači da zahteva vraćanja kredita od jemca- platca, ali i aktiviranje svih založnih prava koja su uspostavljena u cilju obezbeđenja navedenog potraživanja. U svakom slučaju ne može se dogoditi da poverilac kumuliranjem dobije više nego što iznosi obezbeđeno potraživanje zbog akcesornosti zaloge i jemstva, odnosno pravila o prestanku potraživanja ili dela potraživanja namirenjem.

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odrebi u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak drugostepenog suda da su tuženi AA, kao glavni dužnik, i BB, VV i mal. GG, kao jemci-platci, u obavezi da tužiocu, kao poveriocu, isplate dospelu obavezu glavnog dužnika iz ugovora o kreditu. Menica koju su tužena BB i sada pok. ĐĐ potpisale predstavlja sredstvo obezbeđenja koje predstavlja i verodostojnu ispravu na osnovu koje je određeno prinudno izvršenje. Ta menica nema nedostataka koji bi je činili ništavom i zbog kojih ne bi mogla predstavljati verodostojnu ispravu, u smislu člana 54. Zakona o izvršenju i obezbeđenju i Zakona o menici, koje se odnose na izdavanje i oblik menice. S obzirom da je tužena AA, kao lice koje je izdalo menicu, unela odredbu ''bez protesta'', Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac nije bio u obavezi da tuženima, kao regresnim dužnicima, menicu podnese na isplatu na način predviđen članom 69. Zakona o menici. Činjenica da je na menici upisan novčani iznos koji je veći od iznosa potraživanja, nije od značaja, s obzirom da je tek izvođenjem dokaza veštačenjem u toku postupka utvrđen tačan iznos duga, a menica je popunjena pre pokretanja postupka na osnovu podataka iz poslovnih knjiga banke.

Kako su potpisivanjem menične izjave i blanko menice, kao sredstva obezbeđenja, tužena BB i sada pok. ĐĐ, preuzele na sebe obavezu prema tužiocu, kao jemci – platci, ali kako je ĐĐ u toku postupka preminula, te su za njene naslednike oglašeni sinovi, tuženi VV i mal. GG, to je pravilno drugostepeni sud u odnosu na njene naslednike delimično ostavio na snazi rešenje o izvršenju do visine nasleđene imovine, u skladu sa članom 224. stav 1. Zakona o nasleđivanju, a u odnosu na tužene AA i BB, ostavio na snazi rešenje za ceo iznos potraživanja utvrđen veštačenjem.

Ovaj sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i ostale navode revizije, ali je ocenio da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Kako sastav odgovora na reviziju nije bio nužan za vođenje ove parnice, to je primenom odredbe člana 154. u vezi sa članom 165. Zakona o parničnom postupku, odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, te je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić