U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici tužioca H.A. iz N.S. i M.P. iz N.S., čiji je punomoćnik M.V., advokat u N.S., protiv tužene B.I. AD iz B., koga zastupa M.V., advokat u N.S., radi nakade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 2437/14 od 25.02.2015. godine, u sednici veća održanoj 18.05.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 2437/14 od 25.02.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Viši sud u Novom Sadu je presudom broj P 203/2013 od 09.04.2014. godine odbio tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im tužena na ime naknade štete isplati iznos od 41.616.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate u roku od 15 dana i da im u istom roku naknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom. Obavezani su tužioci da solidarno tuženoj nadoknade troškove postupka u iznosu od 886.570,00 dinara, u roku od 15 dana.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom broj Gž 2437/14 od 25.02.2015. godine, odbio žalbu tužilaca i potvrdio naznačenu presudu Višeg suda u Novom Sadu.

Protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda tužioci su izjavili blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju u kome je predložio da Vrhovni kasacioni sud reviziju kao neosnovanu odbije.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 i 55/2014), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04 i 111/09), jer je prethodna prvostepena presuda ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 4625/12 od 12.09.2013. godine, pa je ocenio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni povreda na koju revident ukazuje iz člana 374. stav 1. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenim činjenicama tužilac H.A. je bio osnivač i vlasnik PP H.k.iz No.S. koji je sa pravnim prethodnikom tužene P. b. N.S., 18.03.1994. godine, zaključio ugovor o kratkoročnom kreditu. Kao zalog za vraćanje uzetog kredita založene su nekretnina u …, ulica … broj … i to: mlin sa magacinom sa pripadajoćom opremom, uređajima i inventarom u njima; lokal; porodična stambena zgrada i dvorište na parceli broj ..., površine 9 ari i 7 m2, upisana u zknj.uložak broj … KO V.. Na ovim nekretninama suvlasnici su u to vreme bili u po 1/3 dela, ovde tužioci i sada pokojna H.K., čiji su zakonski naslednici tužioci. Opštinski sud u Bačkoj Palanci, Odeljenje u Baču je doneo rešenje 25.03.1994. godine kojim je određeno obezbeđenje novčanog potraživanja poverioca, a obezbeđenje je sprovedeno uknjižbom založnog prava na celokupnoj nekretnini upisanoj u zknj.uložak broj … KO V.. Dug je dospeo za naplatu 25.04.1995. godine. Nakon smrti oca tužilaca i supruga sada pokojne majke tužilaca, suvlasnici su mlin koristili tako što su ga izdavali u zakup. Kako dužnik PP H.k.iz N.S. nije ispunio svoje obaveze po kreditu, pravni prethodnik tužene je 12.08.1994. godine pokrenuo postupak prinudne naplate podnošenjem predloga za dozvolu izvršenja prema dužniku i založnim dužnicima pred Opštinskim sudom u Bačkoj Palanci, Odeljenje u Baču prodajom nepokretnosti založnih dužnika. Predlog poverioca je usvojen, te je određena prinudna javna prodaja nekretnina. U toku postupka prinudne naplate, H.A. i tužena ulaze u pregovore oko načina izmirenja duga kako ne bi faktički došlo do javne prodaje predmetne nekretnine i to radi prolongiranja roka za vraćanje kredita i sprečavanje naplate potraživanja banke javnom prodajom. Pregovori su vođeni putem advokata. Između preduzeća H.A. i tužene je zaključen ugovor o kupoprodaji predmetne nekretnine sa novim rokom za vraćanje kredita u tri rate, tj.ugovor sa odložnim uslovom. Između tužilaca i H.K. kao prodavaca sa jedne strane i pravnim prethodnikom tuženog P. b. kao kupcem sa druge strane, uz učešće učesnika u pregovoru PP H.k. iz N.S., je 05.06.1995. godine zaključen ugovor o kupoprodaji nekretnine za kupoprodajnu cenu od 104.582,92 dinara. Ugovorne stranke su ugovorile da se ugovor može raskinuti i da neće proizvoditi pravno dejstvo ako bilo prodavci ili PP H.k. iz N.S., najkasnije u rokovima od tri meseca ispuni obaveze vraćanja dugovanja u iznosu od 104.582,02 dinara pravnom prethodniku tužene. To je iznos koji je PP H.k. dugovao banci po osnovu kredita i kamata. Prodavci su se obavezali da će 15.09.1995. godine predati kupcu u posed predmetne nekretnine slobodne od lica i stvari. Potpisi na ugovoru su overeni kod Opštinskog suda u Novom Sadu 13.09.1995. godine pod brojem Ov2 690/95. Kupljena nekretnina nije bila potrebna pravnom prethodniku tuženog, te je tužena sa advokatom iz N.S., R.M., 10.11.1995. godine zaključila ugovor o kupoprodaji ovih nekretnina sa opremom i uređajima za cenu od 185.376,00 dinara. Ugovor je overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu i kupac je preuzeo posed nekretnine. Nakon dovršetka ovih poslova pravni prethodnik tužene je povukla predlog za izvršenje 21.12.1995. godine izveštavajući sud da je dužnik predao založenu nekretninu i da je na taj način izmirio dugovanje, te je 29.12.1995. godine Opštinski sud u Bačkoj Palanci, Odeljenje suda u Baču doneo rešenje kojim je obustavio postupak izvršenja protiv dužnika DOO H.k. i založnih dužnika H.K., P.M. i H.A., pa je naloženo zemljišno knjižnom odeljenju da izvrši brisanje zabeležbe javne prodaje određene rešenjem od 16.11.1994. godine.

Tužioci su pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pokrenuli parnicu radi utvrđenja ništavosti kako ugovora o kupoprodaji nekretnina zaključenog između tužilaca i pokojne H.K. sa jedne strane i P.b. AD sa druge strane, tako i ugovora o kupoprodaji nekretnina zaključenog između P. b. AD i M.R.. Prvostepenom presudom broj P 7070/95 od 22.09.2004. godine koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Novom Sadu broj Gž 4740/2004 od 02.06.2005. godine je utvrđena ništavost ugovora, a utvrđeno je i da je vrednost nekretnina sa opremom na dan zaključenja ugovora iznosila 395.963,00 dinara. Nakon pravnosnažnosti te presude tužena je preuzela posed od M.R. i potom ga je predala tužiocu H.A., 07.09.2005. godine. Potom su tužioci nekretninu prodali u maju mesecu 2008. godine. Utvrđeno je da su tužioci izdavali lokal u periodu od 1991. do 1995. godine, a potom kada su ponovo preuzeli posed lokala, počev od 09.09.2005. godine pa do prodaje. Veštačenjem je utvrđeno kakav je bio kapacitet mlina, godišnja zakupnina u spornom periodu, te koliko je iznosio zakup lokala u spornom periodu.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilaca na osnovu člana 108. ZOO jer su u postupku utvrdili da ni tužena ni tužilačka strana nije bila savesna prilikom zaključenja kupoprodajnog ugovora od 05.06.1995. godine.

Odredbom člana 108. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora je odgovoran svom saugovaraču za štetu koju trpi zbog ništavosti ugovora, ako ovaj nije znao ili prema okolnostima nije morao znati za postojanje uzroka ništavosti.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužioci nisu bili savesni prilikom zaključenja kupoprodajnog ugovora sa pravnim prethodnikom tužene čija je ništavost utvrđena pravnosnažnom sudskom presudom. Pravilno su nižestepeni zaključili da namera tužilaca nije bila da prodju nekretninu pravnom prethodniku tužene već da odlože isplatu duga po kreditu, te je tako i sadržina kupoprodajnog ugovora sročena da ostavi vreme tužiocima da prikupe novac i isplate dug. Međutim do toga nije došlo. Pravni prethodnik tužene je povukla predlog za prinudno izvršenje jer je sa tužiocima zaključila ugovor o prodaji nekretnine. Utvrđeno je da tužioci nikada nisu isplatili kredit koji im je dala pravni prethodnik tužene, a nekretnine koje su pre svega bile predmet hipoteke, a potom ugovora o prodaji (koji je utvrđen ništavim), su im vraćene i oni su ga u daljem sledu događaja prodali. Tužioci nisu dokazali da bi bilo kada isplatili kredit koji su uzeli od pravniog prethodnika tužene, a za čije obezbeđenje je upisana zaloga na predmetnim nekretninama. Ponašanje tužioca je očigledno vodilo ka izbegavanju obaveza koje su preuzeli ugovorom o kreditu i založnom izjavom te su odmah pokrenuli postupak radi utvrđenja ništavosti ugovora o prodaji kada je pravni prethodnik tužene povukla predlog za prinudno izvršenje, a bili su svesni da je njihov dug prema banci ostao neizmiren. Revidenti gube iz vida da bi sporne nekretnine bile prodate radi namirenja potraživanja pravniog prethodnika tužene u postupku prinudnog izvršenja i tužioci je ne bi koristili i ne bi ostvarili nikakvu zaradu. Ovo bi se desilo bilo javnom prodajom trećem licu ili ustupanjem nekretnina tuženoj kao poveriocu te kako dug nisu isplatili i kako nije bilo uslova da se hipoteka briše, nema čak ni indicija da bi tužioci zadržali predmetne nekretnine i da bi ih koristili i ostvarivali bilo kakvu zaradu. Oni to nisu ni dokazali u parnici kao što to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilaca nije osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.