U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Sonja Mišković i Vladimir Mišković, advokati iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3478/2018 od 18.10.2018. godine, u sednici održanoj 12.02.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3478/2018 od 18.10.2018. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova revizije.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 15997/17 od 02.04.2018. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen zahtev tužioca i obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za umanjenje životne aktivnosti isplati 250.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24.10.2016. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka plati 83.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova za izvršenje do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3478/2018 od 18.10.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti isplati 250.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.10.2016. godine do isplate, kao i zahtev za naknadu troškova postupka, dok je stavom drugim izreke odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

Drugostepena presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se ukazuje u reviziji nije revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je učestvovao u ratu na prostoru Kosova i Metohije u periodu od 04.03.1999. godine do 18.06.1999. godine. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac prilikom bombardovanja bio izložen jakim i intezivnim stresovima, što je dovelo do reakcije na borbena dejstva, psihički poremećaj i pomoć neuropsihijatra. Reakcija na borbena dejstva i psihički poremećaj potenciran je spoljnim stresovima, glađu, umorom i sl. uz žestoke borbe, veliki broj povređenih i poginulih saboraca, što je kod tužioca potenciralo strah za sopstveni život uz psihičke tegobe, koje su se pojačavale. Tužilac je trpeo primarni strah u trajanju od jednog sata, strah jakog inteziteta u trajanju od 18 dana, srednjeg inteziteta oko mesec dana i slabijeg oko mesec dana. Nakon ovog straha kod tužioca je nastupila anksioznost, depresivnost, te sindrom iz sva tri klasera za PTSP, a to su sindrom nametanja, sindrom izbegavanja i sindrom preneraženosti. Tužilac se javio neuropsihijatru 2007. godine, a kasnije tokom 2009. godine, 2014. i 2015. godine se lečio i danas se leči kod neuropsihijatra. Bolest je kod tužioca dobila konačan oblik 09.03.2015. godine, kada mu je uspostavljena dijagnoza. Nastalo oboljenje je posledica angažovanosti na ratištu u periodu od 24.03.1999. godine do 18.06.1999. godine i postoji uzročno-posledična veza između boravka na ratištu i nastalog oboljenja. Zbog posttraumatskog stresnog poremećaja F43.1 kod tužioca je došlo do umanjenja životne aktivnosti od 12%.

Drugostepeni sud je otvorio raspravu i izveo dokaz saslušanjem sudskog veštaka i utvrdio da se akutna faza bolesti PTSP javlja kod lica koja su boravila na ratištu, da šest meseci nakon boravka na ratištu simtomi bolesti prelaze u hronično stanje odnosno da je bolest kod tužioca prešla iz akutne u hroničnu fazu početkom 2000. godine (posle šest meseci od pojave simtoma bolesti). Kada bolest pređe iz akutnog u hronično stanje zahteva lečenje kod neuropsihijatra, a tužilac se lečio 2007. godine, 2009. godine, 2014. godine i 2015. godine. Tužiocu je 2007. godine u zdravstvenom kartonu kao dijagnoza bolesti zbog koje se javlja lekaru konstatovano PTSP – akutna depresija (18.07.2007. godine i 01.06.2007. godine), dok je 2008. godine u kartonu dijagnostifikovana bolest F.42, što znači anskiozno – depresivni poremećaj. Terapija za PTSP su lekovi anksioliti, kao što su bromazepam, lorazepam, bensedin i antidepresivi kao formidal i lodomil i dr. Tužiocu je još 2007. godine dat lek lorazepam, pošto je verovatno bio u depresivnom stanju, pa su mu uz anksiolite bili uključeni i antidepresivi. Tužilac se razboleo u junu 1999. godine, bolest je iz akutne u hroničnu fazeu prešla početkom 2000. godine, a prvi put u kartonu tužioca konstatovana je 2007. godine, od kada se tužilac leči anksiolitima i antidepresivima. Tužilac je tužbu podneo 18.12.2014. godine.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca, nalazeći da je potraživanje tužioca zastarelo, primenom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, sa obrazloženjem da posttraumatski stresni poremećaj predstavlja hronično oboljenje, da se nastanak štete vezuje za momenat kada je bolest kod tužioca prešla iz akutne u hroničnu fazu tj. kada je poprimila oblik konačnog stanja, pa kod utvrđenog da je kod tužioca bolest iz aktune u hroničnu fazu prešla šest meseci posle pojave simtoma, odnosno krajem 1999. godine i početkom 2000. godine, da prelaskom bolesti iz akutne u hroničnu fazu da počinje teći rok iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa kako je kod tužioca bolest iz akutnog u hronično stanje prešla početkom 2000. godine, a tužbu podneo 18.12.2014. godine, da je potraživanje tužioca zastarelo. Drugostepeni sud je imao u vidu nalaz i mišljenje sudkog veštaka prema kome je tužilac za bolest saznao 2015. godine, iako je bolest dijagnostifikovana i označena u zdravstvenom kartonu tužioca 2007. godine i zaključio da je to bez uticaja na drugačiju odluku.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepenom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo kod ocene prigovora zastarelosti.

Članom 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Stavom 2. istog člana propisano je da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala.

Tužilac zahtev za naknadu nematerijalne zbog umanjenja životne aktivnosti zasniva na uzročno-posledičnoj vezi između učestvovanja u ratu u periodu od 04.03.1999. godine do 18.06.1999. godine, gde je prilikom bombardovanja bio izložen jakim i intezivnim stresovima i nastalog oboljenja, usled kog oboljenja je kod tužioca umanjena životna aktivnost 12%. Kod utvrđenog da su simptomi bolesti kod tužioca dobili hronični oblik krajem 1999. godine i početkom 2000. godine, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tada počeo da teče kako subjektivni tako i objektivni rok zastarelosti propisan članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, pa kako je tužba podneta 18.12.2014. godine, po isteku roka propisanog navedenim članom, to je pravilno drugostepeni sud cenio prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja istaknut od strane tužene i zahtev tužioca odbio kao neosnovan. Naime, tužiočevo oboljenje je hronično, zbog čega njegovo lečenje nije okončano, međutim, na pitanje zastarelosti potraživanja nije od uticaja to što se njegovo zdravstveno stanje postepeno pogoršavalo i dijagnoza menjala prateći njegovo zdravstveno stanje, već kada je bolest prešla iz akutnog u hronično stanje, a to je krajem 1999. godine i početkom 2000. godine.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

S obzirom da je drugostepeni sud preinačio odluku o glavnoj stvari, pravilno je preinačio i odluku o troškovima postupka koji su prvostepenom presudom dosuđeni tužiocu, i na osnovu ovlašćenja iz člana 165. ZPP u vezi sa članom 150, 153. i 154. ZPP odbio zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

Sa napred navedenih razloga, na oosnovu člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Imajući u vidu uspeh tužioca po reviziji, to je zahtev tužoca za troškove revizijskog postupka odbijen, kao neosnovan i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić