U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB i VV, svih iz ..., koje zastupa Demir Perić advokat iz ..., protiv tuženog Grada Novog Sada, koga zastupa Pravobranilaštvo Grada Novog Sada, radi isplate i utvrđenja prava svojine, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1080/22 od 29.06.2022. godine, na sednici održanoj 17.10.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1080/22 od 29.06.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 255/2021 od 23.02.2022. godine usvojen je tužbeni zahtev (stav prvi izreke) i obavezan tuženi da za faktički eksproprisane katastarske parcele .. od 567 m2, .. od 557 m2, .. od 276 m2, .. od 1671 m2, sve u l.n. .. k.o. Veternik i .. od 173 m2 i .. od 175 m2, obe u l.n. .. k.o. Veternik isplati tužiocima AA i BB po 17.144.848,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, na ime njihovog suvlasničkog udela od po 1/3 na svim navedenim parcelama, osim na parceli .. na kojoj je njihov suvlasnički udeo po 503/1671 (stavovima drugim i trećim izreke), a tužilji VV 17.160.640,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, na ime njenog suvlasničkog udela od 1/3 na svim parcelama, osim na parceli .. na kojoj je njen suvlasnički udeo 504/1671 (stav četvrti izreke). Stavom petim izreke, utvrđeno je da je tuženi isključivi nosilac prava javne svojine na katastarskim parcelama .., .., .., .., .., kao i prava javne svojine sa udelom od 1510/1671 na k.p. .., sve u k.o. Veternik kako je to precizno navedeno u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke, obavezani su tuženi da naknade tužiocima troškove postupka od 937.907,14 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1080/22 od 29.06.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena označena prvostepena presuda, a stavom drugim odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih razloga propisanih Zakonom o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), pa je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilaca GG je otuđio delove svog zemljišta, nekada jedinstvene parcele .. k.o. Veternik. Projekat parcelacije te parcele nije bio sproveden u vreme zaključenja kupoprodajnih ugovora te su tužioci kao njegovi naslednici, zajedno sa trećim licima, bili upisani kao suvlasnici svih parcela naknadno nastalih deobom označene parcele, sve dok nije okončan postupak razvrgnuća imovinske zajednice. U vreme kada je pokojni GG stekao predmetne parcele, tokom osamdesetih godina HH veka, na istima nije bilo asfaltiranog puta već je postojao samo atarski put koji je vodio do njiva, a koji se ne poklapa sa ulicama koje su sada nastale. Sredinom devedesetih godina HH veka, bavljenje poljoprivredom i pristup poljoprivrednom zemljištu su postali nemogući, usled izgradnje stambenih objekata – kuća oko predmetnih parcela, pa se pokojni GG s tim u vezi obratio Mesnoj zajednici Adice, ali mu je tom prilikom rečeno da je na njegovim parcelama planirana izgradnja ulica, te da će biti isplaćen kada se počne sa izgradnjom. Međutim, ni njemu ni njegovim pravnim sledbenicima tužilji – supruzi AA i deci – tužiocima BB i VV niko se nije obratio sa zahtevom za davanje saglasnosti za izgradnju ulica i njihovo komunalno opremanje, niti im je isplaćena bilo kakva naknada za oduzetu imovinu. Prema informaciji o lokalitetu, izdatoj od strane Gradske uprave za urbanizam i stambene poslove Grada Novog Sada, parcele se nalaze u obuhvatu Plana generalne regulacije prostora za porodično stanovanje u zapadnom delu Grada Novog Sada („Službeni list Grada Novog Sada“, broj 34/2017) i Plana detaljne regulacije Adica u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, broj 22/2019), u zoni pretežne namene za postojeće i planirano porodično stanovanje spratnosti do P+1+Pk, kao i za planirani kompleks za opštegradski centar spratnosti do P+2 sa površinama javne namene – planirani kompleksi za osnovnu školu do P+2, kao i za raznovrsne javne i komunalne službe do P+2+Pk u bloku. Predmetne parcele predstavljaju već izdvojene parcele planirane u potpunosti za površine javne namene – saobraćajne površine, odnosno za regulaciju ulica ..., ..., ... i ..., sve na Adicama u Novom Sadu. Sve su privedene urbanističkoj nameni i predstavljaju delove ulica ..., ... i ..., koje su deo saobraćajne mreže grada Novog Sada. Predmetne nepokretnosti, odnosno ulice ..., ... i ..., predstavljaju saobraćajnice koje su infrastrukturalno opremljene, imaju zastor od grebanog asfalta i tucanika, elektromrežu, ulično osvetljenje, kanalizacionu mrežu i gasnu mrežu. Saobraćajnice u navedenim ulicama održava JKP „Put“ i u tim ulicama postoje legalno izgrađeni stambeni objekti, te grad ima obavezu da uredi građevinsko zemljište i sprovede saobraćajnu i komunalnu infrastrukturu, odnosno obezbedi legalizovan pristup javnom putu. Navedene parcele građani, kao i tužioci koriste kao saobraćajnicu u okviru mreže ulice u Gradu Novom Sadu i za prilaz izgrađenim objektima i s obzirom da se koriste kao ulica, one ne mogu da se vrate u prvobitno stanje i da predstavljaju deo nekadašnjeg zemljišta.

Prema proceni Poreske uprave Grada Novog Sada tržišna vrednost predmetnih parcela je 14.213,31 dinar po m2, odnosno 120,88 evra po m2, a veštačenjem je utvrđeno da je tržišna vrednost predmetnih parcela 15.792,00 dinara po m2. Postupak eksproprijacije u vezi s predmetnim parcelama nikad nije vođen, niti je tužiocima isplaćena bilo kakva naknada zbog pretvaranja parcela u njihovom vlasništvu, odnosno suvlasništvu u javnu saobraćajnicu. Sud je imao u vidu da se procena koju utvrđuje poreska uprava bazira na kriterijumima za utvrđivanje poreza na imovinu i prenos apsolutnih prava na nepokretnostima, što predstavlja samo polaznu ocenu za utvrđivanje tržišne vrednosti eksproprisane nepokretnosti, dok se veštačenjem uzimaju u obzir i drugi kriterijumi i procene i to: šira i uža lokacija, stepen opremljenosti, pogodnost korišćenja na lokaciji u vezi sa okolinom, ekološki i drugi uslovi koji bliže određuju lokaciju, saobraćajne veze i stanje na tržištu nekretnina, koji kriterijumi daju potpuniju i realniju procenu.

Imajući sve navedeno u vidu pobijanom presudom je izražen stav da mešanje javne vlasti u pravo na imovinu mora imati utemeljenje u domaćem zakonodavstvu, uključujući i odredbe Ustava i da lišavanje nekog lica njegove imovine bez isplate novčanog iznosa koji odražava vrednost svojine predstavlja nesrazmerno mešanje i vodi povredi prava na imovinu. Sa aspekta srazmernosti, ne može biti prihvatljivo da teret opšteg interesa snosi pojedinac. Potpuno odsustvo naknade može se smatrati opravdanim samo u izuzetnim okolnostima, a činjenice konkretnog slučaja ne upućuju na takve okolnosti.

Prema oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom pobija pravilnost osporene odluke.

U konkretnom slučaju tužioci su dokazali da su parcele na kojima imaju pravo susvojine prešle u sastav ulica i da su postale javno dobro u opštoj upotrebi u javnoj svojini jedinice lokalne samouprave, te kako je do oduzimanja došlo aktima javne vlasti u postupku donošenja regulacionih i urbanističkih planova naselja koji su realizovani, a rešenje o eksproprijaciji i određivanju naknade na eksproprisanu imovinu nikada nije doneto, radi se o takozvanoj faktičkoj eksproprijaciji, pa tužioci imaju pravo na zaštitu zbog uskraćenog prava na uživanje imovine, odnosno pripada im pravo na pravičnu novčanu naknadu u smislu člana 58. stav 2. Ustava RS u vezi sa članom 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavne odredbe i konvencijsko pravo ukazuju na obavezu isplate razumne naknade za oduzetu imovinu, po tržišnim cenama u vreme presuđenja, koja je u postupku utvrđena veštačenjem.

Bez uticaja je činjenica da se određeni delovi oduzetih parcela ne nalaze u sastavu ulica, pošto tužioci svoje parcele u celosti ne mogu više da koriste. Naime, samim tim što su parcele tužilaca predviđene za izgradnju ulice i kao takve ušle u regulacioni plan – planski dokument tuženog, nastala je obaveza tuženog da im isplati naknadu, a okolnost da sporne parcele nisu cele iskorišćene za predviđenu namenu nije od uticaja na pravo tužilaca da traže naknadu za cele parcele jer je radnjama tuženog onemogućeno da svoje parcele koriste, na njoj grade i vrše druga svojinska ovlašćenja. Bez obzira što zakon ne poznaje pojam faktičke eksproprijacije, ona uvek postoji kada se na zemljištu koje nije formalno eksproprisano grade putevi, infrastrukturni i drugi objekti od javnog i opšteg interesa, iako ne postoji odluka – rešenje o oduzimanju zemljišta i kao faktički akt javne vlasti pretpostavlja preduzimanje određenih radnji kojima se menja karakter faktički zauzetog zemljišta, čime se vlasnik ili korisnik zemljišta lišava svog prava, a krajnji korisnik snosi odgovornost prema njemu, ukoliko je zemljište privedeno nameni, a da mu prethodno nije oduzeto, tako da u slučaju faktičke eksproprijacije vlasnik ili korisnik zauzetog zemljišta ima pravo na odgovarajuću naknadu.

Takav stav se temelji na dugogodišnjoj praksi Evropskog suda za ljudska prava u primeni protokola 1. uz Evropsku konvenciju prema kojoj: „gubitak svake mogućnosti da raspolažu svojom imovinom, kao i neuspeh pokušaja preduzetih da se situacija popravi, doveli su do ozbiljnih posledica da bi se ova situacija smatrala slučajem de facto eksproprijacije na način koji nije u skladu sa pravom na mirno uživanje imovine. Otuda se tu radi o povredi prava iz člana 1. Protokola i ta povreda traje sve do momenta uspostavljanja ravnoteže interesa, a to će nastupiti kada se vlasnik adekvatno obešteti“ (odluka Papamičalopulos protiv Grčke iz 1988. godine). Ustavni sud ima identičan stav, smatrajući da ako se radi o de facto prelasku zemljišta u svojini vlasnika u namenu koja se može upodobiti opštoj upotrebi, odnosno javnoj svojini, i da samim tim što je ušla u plan ulazi u javnu svojinu, da u tom slučaju jedinica lokalne samouprave ima obavezu da ranijem vlasniku isplati odgovarajuću naknadu pri čemu se radi o nezastarivom pravu (odluka Ustavnog suda Už 206/2015 od 22.06.2017. godine), a sve s pozivom na pravo na imovinu koje se jemči članom 58. Ustava. Isti stav je jasno izrazio i ovaj sud u čitavom nizu svojih odluka. U konkretnom slučaju, izgradnjom saobraćajnice, promenjena je namena navedenih parcela i ne radi se više o privatnom dobru, već o javnom dobru – o javnoj saobraćajnoj površini, koja je po sili zakona postala javna svojina i koju koristi neograničeni broj ljudi, pa i vlasnici susednih parcela kojima je onemogućen drugi pristup svojim parcelama, zbog čega povraćaj parcela u državinu tužioca nije moguć, odnosno vlasniku je u potpunosti onemogućeno korišćenje predmetnih parcela. Pri tome činjenica u kojoj meri mu je povrđeno pravo na imovinu, odnosno u kojoj površini se parcele koriste kao ulice i zaštitno zelenilo uz ulicu, nije od uticaja na pravo tužioca da potražuje naknadu za cele oduzete parcele, s tim da mu naknada pripada za celu površinu koja je ušla u infrastrukturu tuženog Grada Novog Sada.

S obzirom na izloženo odlučeno je kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković