Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6201/22 od 29.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, u delu stava drugog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove za iznos od još 550.000,00 dinara, za pretrpljeni strah za iznos od još 400.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti za iznos od još 200.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove usled povrede slobode i prava ličnosti za iznos od još 200.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.09.2022. godine pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava drugog izreke tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove isplati iznos od još 100.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od još 150.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.09.2022. godine pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju pobijajući je u delu stava prvog izreke kojom je potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i u stavu trećem izreke, kao i u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke s pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tužilac je odgovorio na reviziju tužene.

Prethodnom ocenom dozvoljenosti revizije izjavljene protiv presude drugostepenog suda u preinačujućem delu Vrhovni sud je ocenio da je u ovom delu revizija tužene dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u delu kojim je preinačena prvostepena presuda primenom odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), a u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23) Vrhovni sud je ocenio da je u ovom delu revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Navodi revizije da nižestepeni sudovi za svoju odluku nisu dali razloge niti su obrazložili u čemu se ogleda nezakonito i nepravilno postupanje organa tužene zapravo predstavlja ukazivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP iz kog razloga se ne može izjaviti revizija u smislu člana 407. stav 2. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju policijski službenik BB je 14.01.2011. godine, za vreme vršenja službe, tužiocu naneo bol i telesne povrede čime je izvršio krivično delo zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 2. KZ u sticaju sa krivičnim delom lake telesne povrede iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je oglašen krivim pravnosnažnom presudom K 4121/12 od 17.10.2012. godine. Tužilac je zadobio telesne povrede koje se ogledaju u prelomu sedmog rebra levo bez dislokacije, nagnječenja u desnoj čeonoj i desnoj jagodičnoj regiji, nagnječenje leve nadkolenice lakog stepena koje predstavljaju laku telesnu povredu. Usled pretrpljenih povreda tužilac je trpeo bolove jakog inteziteta u trajanju od jedan sat, bolove srednjeg inteziteta u trajanju od dve nedelje i bolove slabog inteziteta koji su se pojačavali pri naporu u trajanju od tri meseca. Takođe je tužilac trpeo i strah i to primarni strah visokog inteziteta u trajanju od 10 minuta, zatim sekundarni strah visokog inteziteta u trajanju od 7 sati i 19 minuta i sekundarni strah srednjeg inteziteta u trajanju od dve nedelje. Pretrpljeni strah je kod tužioca razvio posttraumatski stresni poremećaj koji je trajao do devet meseci ali nije ostavio trajne posledice. Tokom ovih devet meseci kod tužioca je došlo do prolaznog umanjenja životne aktivnosti 20% isključivo sa psihijatrijske strane.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužena odgovorna za nematerijalnu štetu koju je tužilac pretrpeo usled nezakonitog rada njenog zaposlenog, policijskog službenika BB prilikom vršenja službene dužnosti i da je stoga dužna da tužiocu nadoknadi tako pretrpljenu nematerijalnu štetu u iznosima pravične novčane naknade za pretrpljene fizičke bolove i strah koje je drugostepeni sud pravilno odmerio primenom člana 200. ZOO i u tom delu preinačio prvostepenu presudu.

Naime, članom 170. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo (stav 1) i da oštećenik ima pravo zahtevati naknadu štete i neposredno od radnika ako je štetu prouzrokovao namerno (stav 2), dok je članom 171. istog zakona propisano da se odredbe prethodnog člana primenjuju na druge poslodavce u pogledu odgovornosti za štetu koju zaposleni koji kod njih rade prouzrokuju u radu ili u vezi s radom. Iz ovih zakonskih odredbi proizilazi da preduzeća i drugi poslodavaci odgovaraju trećem licu za štetu koju mu prouzrokuje njihov zaposleni u radu ili u vezi sa radom bez obzira da li je zaposleni štetu prouzrokovao namerno ili ne, a da oštećeni može naknadu štete zahtevati i od neposrednog štetnika samostalno ili solidarno sa preduzećem odnosno poslodavcem u kojem je zaposlen. Obzirom da je u konkrentom slučaju štetu prouzrokovao policijski službenik zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, ovde tužene to je shodno citiranim zakonskim odredbama tužena odgovorna za štetu koju je lice zaposleno kod nje pričinilo tužiocu. Činjenica da je za izvršenje radnji kojima je tužiocu prouzrokovana šteta tuženikov zaposleni oglašen krivim od značaja su samo za pravo oštećenog da naknadu štete zahteva i neposredno od štetnika i za pravo poslodavca na regres plaćenog iznosa štete od zaposlenog pod propisanim uslovima, pa su suprotni navodi revizije kojima se osporava pasivna legitimacija tužene neosnovani.

Odredbom člana 192. Zakon o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu, a kada je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja. Imajući u vidu sve okolnosti konkretnog događaja i to da je šteta prouzrokovana namerno učinjenim krivičnim delom (štetnik je bio svestan svog dela čije je izvršenje hteo u uračunljivom stanju) i da tužena tokom postupka nije ukazala na radnje oštećenog čijim izvršenjem bi doprineo nastanku štete, a koje predstavljaju činjenični osnov prigovora podeljenje odgovornosti to su pravilno nižestepeni sudovi ocenili da nema doprinosa oštećenog nastanku štete niti njenim uvećanjem pravilno primenjujući odredbu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima zbog čega neosnovano revizijom tužena ukazuje da su pogrešno ovaj prigovor tužene odbili kao neosnovan.

Neosnovano u reviziji tužena ukazuje da je potraživanje naknade štete zastarelo. Odredbom člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (stav 1.), da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete (stav 2.) i da isto važi i za zastoj zastarevanja (stav 3.). Iz ove zakonske odredbe proizilazi da zahtev za naknadu štete proistekle iz izvršenja krivičnog dela zastareva u rokovima zastarevanja krivičnog gonjenja prema svakom odgovornom licu a ne samo prema štetniku koji je pravnosnžanom presudom oglašen krivim za krivično delo kojom je naneta šteta oštećenom, pa je pravilno pravno stanovište nižestepenih sudova da potraživanje naknade štete nije zastarelo jer nije protekao rok zastarelosti gonjenja krivičnog dela kojim je tužiocu prouzrokovana šteta.

Pravilno je drugostepeni sud primenio odredbu člana 200. ZOO kada je preinačio prvostepenu presudu i tužiocu dosudio pravičnu naknadu za pretrpljene fizičke bolove u iznosu od 250.000,00 dinara i pretrpljeni strah u iznosu od 300.000,00 dinara, koje je odmerio u smislu odredbe člana 232. ZPP i za koje je pravilno ocenio da tužiocu mogu pružiti satisfakciju za pretrpljene fizičke bolove i strah. Prilikom odlučivanja drugostepeni sud je imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, da je povredu naneo policajac u vršenju službene dužnosti koristeći prekomernu silu, intezitet i dužinu trajanja fizičkih bolova i straha. Dosuđena visina naknada odgovara tužiočevom trpljenju i cilju kome ta naknada služi pa su neosnovani suprotni navodi revizije.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke primenom odredbi člana 414. stav 1. ZPP.

Po oceni Vrhovnog suda uslovi za primenu instituta izuzetno dozvoljene revizije iz člana 404. ZPP, u preostalom delu nisu ispunjeni. Imajući u vidu da su razlozi nižestepenih sudova za usvajanje tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete zasnovani na pravilnoj primeni pravila o odgovornosti poslodavca za štetu koju njegov zaposlenu prouzrokuje trećim licima u radu ili u vezi sa radom iz odredbi članova 170. i 171. ZOO i pravila iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i da odluke u ovakvoj vrsti spora zavise od utvrđenog činjeničnog stanja to po oceni Vrhovnog suda nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, zbog čega je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog izjavljenoj protiv dela pravnosnažne presude kojom je potvrđena prvostepena presuda kojom je odlučeno o naknadi neimovinske štete Vrhovni sud je utvrdio da je u ovom delu revizija tužene nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Pobijanim delom pravnosnažne presude obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od ukupno 500.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete koji iznos je ispod iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, te je revizija tuženog u tom delu nedozvoljena.

Iz izloženih razloga Vrhovni sud je odluku kao u stavu trećem izreke doneo primenom odredbi člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP.

Odluku iz stava četvrtog izreke Vrhovni sud je doneo primenom članova 165. stav 1., u vezi članova 153. i 154. ZPP tako što je zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju odbio jer ovo nisu potrebni troškovi za odlučivanje o ovom pravnom leku.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković. s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić