Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu - dela stava II izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev, tužilja je zbog pogrešne primene materijalnog prava blagovremeno izjavila reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, posebna revizija tužilje u ovom sporu je dozvoljena radi usklađivanja drugostepene presude u pobijanom delu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava (odluka Marinković protiv Srbije i druge), ali i odlukama Ustavnog suda donetim u postupku po ustavnim žalbama podnosilaca - poverilaca novčanih potraživanja iz radnog odnosa sa dužnicima protiv kojih se vodi izvršni postupak u kojem je utvrđena povreda tužilje na suđenje u razumnom roku (odluke Už 8232/2015 od 24.11.2015. godine; Už 8104/2015 od 30.06.2016. godine).

Iz tog razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiljina revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i još dva izvršna poverioca su 27.10.2009. godine podneli predlog za izvršenje radi naplate novčanog potraživanja - razlike zarade i troškova parničnog postupka, dosuđenog izvršnom presudom Opštinskog suda u Čačku P1 208/03 od 05.06.2008. godine. Predloženo izvršenje određeno je rešenjem o izvršenju od 04.02.2010. godine. Rešenjem R4 I 261/19 od 20.05.2019. godine usvojen je tužiljin prigovor i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u izvršnom predmetu I 10046/10. Istim rešenjem naloženo je sudiji koji postupa u tom predmetu da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak okončao u najkraćem roku, ne dužem od četiri meseca. Izvršni postupak nije okončan i tužilja nije ni delimično naplatila svoje novčano potraživanje.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je preinačio presudu nižestepenog suda u delu za zakonsku zateznu kamatu tako što je odbio tužbeni zahtev u delu kojim je traženo plaćanje zatezne kamate od dospelosti novčanih iznosa dosuđenih izvršnom ispravom, čija je naplata određena rešenjem o izvršenju. Po stanovištu tog suda, tužilja je tek podnošenjem tužbe pozvala tuženu na ispunjenje obaveze naknade imovinske štete, zbog čega u smislu članova 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima nema pravo na traženu zateznu kamatu do dana podnošenja tužbe.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Prema stavu 3. te odredbe, odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Naknada materijalne štete, prema pravilima obligacionog prava, odnosi se na uspostavljanje ranijeg stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala, kao i na isplatu u novcu ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno ili uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće (član 185. Zakona o obligacionim odnosima).

Evropski sud za ljudska prava je u predmetima u odnosu na Republiku Srbiju izrazio stav da za potraživanja zaposlenih prema društvenim preduzećima i preduzećima sa pretežnim društvenim kapitalom, kao subjekata pod kontrolom države, dosuđena pravnosnažnom sudskom odlukom koja su u izvršnom postupku ostala nenaplaćena duži vremenski period, odgovara Republika Srbija iz sopstvenih sredstava. Presudama donetim u takvim predmetima Republika Srbija je obavezana da iz sopstvenih sredstava u roku od tri meseca od pravnosnažnosti presude isplati podnosiocima predstavke iznose koji su im dosuđeni pravnosnažnim presudama domaćih sudova.

I Ustavni sud je, uvažavajući praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, odlukama kojima je usvajao ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije usled nesprovođenja rešenja o izvršenju - prinudne naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa od preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, utvrđivao pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju, umanjene za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu.

Sledstveno izloženom, po stanovištu revizijskog suda, tužena je i u ovom slučaju dužna da tužilji isplati iznose dosuđene izvršnom presudom P1 208/03 od 05.06.2008. godine i određene rešenjem o izvršenju od 04.02.2010. godine, što znači i zateznu kamatu na iznose glavnog duga od datuma njihove dospelosti, odnosno od dana donošenja izvršne isprave u odnosu na parnične troškove pa do dana podnošenja tužbe u ovom sporu. Na taj način tužilji će biti nadoknađena materijalna šteta u skladu sa pravilom sadržanom u članu 185. Zakona o obligacionim odnosima i njeno imovno stanje dovedeno u položaj u kojem bi se nalazilo da je izvršni postupak okončan naplatom dosuđenog novčanog potraživanja.

Zbog toga je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Tužilji su dosuđeni troškovi postupka po reviziji u iznosu od 18.000,00 dinara za sastav tog pravnog leka, u visini propisanoj Advokatskom Tarifom i primenom člana 165. stav 2. u vezi sa članom 153. stav 1. i članom 154. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić