Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u potvrđujućem delu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23-drugi zakon ), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Odluke u parnici sa tužbenim zahtevom kao što je ovde zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju. Predmet tužbenog zahteva je isplata iznosa od 2.484.163,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.06.2012. godine do isplate po osnovu usmenog sporazuma stranaka iz 2011. godine (koji je kasnije pretočen u pisani sporazum). Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su najpre bile u ugovornom odnosu po ugovoru o zajmu od 05.06.1991. godine na osnovu kojeg je tužilac od tuženog pozajmio iznos od 69.231 DEM, koje potraživanje je bilo obezbeđeno upisom hipoteke u zemljišnoj knjizi na nepokretnostima tužioca u korist tuženog kao zajmodavca. Tužilac je vratio tuženom deo zajma zaključno sa 16.11.1993. godine i to: iznos od 40.730 DEM (isplatama u više navrata što je potvrđeno priznanicama) i iznos od još 16.000 DEM dana 16.11.1993. godine (preko trećeg lica, koje je novac primilo u ime ovde tuženog kao zajmodavca o čemu je istog dana sačinjena potvrda, potpisana od strane tužioca i tog lica prema kojoj je sa tim danom tužilac izmirio sve finansijske obaveze prema tuženom kao poveriocu). Radi naplate duga, tuženi je pokrenuo postupka prinudnog izvršenja prodajom hipotekovane nepokretnosti tužioca. Kako je pre pokretanja izvršnog postupka tužilac sukcesivno izmirio najveći deo duga prema tuženom, predmetnim sporazumom iz 2011. godine tuženi se obavezao da tužiocu nakon namirenja potraživanja (preostalog iznosa duga) koje ima prema njemu (po ugovoru o zajmu od 05.06.1991. godine) u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Inđiji I 275/94 isplati polovinu novca koji dobije u tom postupku od prodaje tužiočeve nepokretnosti. Rešenjem o ivršenju Opštinskog suda u Inđiji I 275/94 od 09.11.1994. godine određeno je izvršenje radi namirenja potraživanja tuženog kao poverioca u iznosu od 69.231 DEM na nepokretnosti ovde tužioca kao izvršnog dužnika. Prema zaključku Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji I 39/10 od 07.10.2011. godine tuženom je isplaćen iznos od 4.184.311,54 dinara na ime kamate i dela glavnog duga, te iznos od 199.600,00 dinara na ime troškova izvršnog postupka. Tuženi nije izvršio svoju obavezu prema tužiocu po navedenom sporazumu i nije isplatio tužiocu plovinu naplaćenog iznosa (2.092.155,77 dinara).

Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i date razloge o osnovanosti tužbenog zahteva, u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. Zakona o parničnom postupku. Ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse, niti je potrebno novo tumačenje prava u pogledu primene člana 262. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, već se to pitanje rešava zavisno od konkretne činjenične i pravne situacije. O pravnoj prirodi sporazuma koji su stranke postigle 2011. godine nižestepeni sudovi su odlučili tumačenjem njihove volje kao ugovarača, a što je činjenično pitanje u svakom konkretnom slučaju. Tuženi u reviziji nije pružio dokaz o postojanju različitih odluka u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao u konkretnom slučaju i suprotnom presuđenju sudova, pa nije ispunjen zakonski uslov koji se odnosi na potrebu za ujednačavanjem sudske prakse. Osim toga, razlozi revizije se delom odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti. Zbog toga je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate u ovoj pravnoj stvari podneta je 09.06.2015. godine, a vrednost predmeta spora (pobijanog dela) iznosi 2.092.155,77 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković