U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravnosnažnom presudom Višeg suda u Nišu K 109/2012 od 15.01.2018. godine oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo teško ubistvo u pokušaju kao saizvršilac iz člana 114. stav 1. tačka 11) Krivičnog zakonika i odbijena je optužba protiv tužioca za krivično delo nedozvoljeno držanje vatrenog oružja iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika. Tužilac je lišen slobode 03.06.2008. godine kada se sam javio državnim organima nakon kritičnog događaja, i u pritvoru bio počev od 03.06.2008. godine do 28.04.2011. godine, kada mu je pritvor ukinut, ukupno 1.060 dana. Tužilac je u vreme pritvaranja imao 23 godine, nikada nije osuđivan i nije krivično gonjen. Tužioca je okolina osuđivala i danas ga osuđuje, devojka ga je ostavila i nije oženjen, a u vreme lišenja slobode bio je na drugoj godini Više ... škole, koju nije završio. Tužilac se bavi izradom stolarije, a poslove dobija samo tamo gde ne znaju da je bio u pritvoru. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka psihijatra, tužilac je zbog pritvaranja trpeo strah intenziteta i trajanja bliže navedenog u datom nalazu. Kod tužioca postoji izmena ličnosti – F 62.0, koja dijagnoza predstavlja duševne bolove na granici srednjeg i lakog stepena izraženosti, a kod tužioca je životna aktivnost umanjena 15 – 20%.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev primenom člana 556. stav 1. tačka 1. ZKP (važećim u vreme trajanja pritvora), u vezi sa članom 584. stav 1. tačka 1. i člana 589. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) (važećim u vreme presuđenja) i člana 155. i 200. Zakona o obligacionim odnosima i obavezali tuženu da tužiocu naknade nematerijalnu štetu zbog neosnovanog lišenja slobode, u iznosu od 4.000.000,00 dinara, dok je do traženog iznosa od 10.600.000,00 dinara tužbeni zahtev odbijen kao previsoko odmeren.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz člana 200. ZOO pravilno ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja kada su obavezali tuženu da tužiocu na ime tražene nematerijalne štete isplati iznos od 4.000.000,00 dinara, dok su u preostalom delu tužbeni zahtev odbili kao previsoko postavljen.

Odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prema stavu 2. istog člana, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju (zadovoljenje) kojom se ublažavaju poremećaji u duhovnoj (psihičkoj) sferi oštećenog. Ona nije cena bola koji se trpi i ne predstavlja supstituciju imovinskih vrednosti umesto ličnih dobara. Protiv tužioca se vodio krivični postupak koji se pokazao neosnovanim. Takav postupak, a naročito loši pritvorski uslovi, okolnost da je tužilac napustio studije, da ga je devojka ostavila, poremetili su mir i njegovu psihičku ravnotežu, povredili čast, ugled i dostojanstvo što sve uzrokuje intenzivne i dugotrajne duševne bolove. Novcem kao opštim merilom vrednosti oštećenom se omogućuje da pribavi sebi izvesnu prijatnost, radost, uživanje ili neko zadovoljstvo u najširem smislu reči, tako da se u njegov psihički život unese jedan pozitivan i aktivan elemenat nasuprot bolu koji trpi. Ta novčana svota u cilju obeštećenja zavisi od više faktora i svih okolnosti slučaja. Za ove vidove štete među najrelevantnije faktore spada vreme boravka u pritvoru; uslovi boravka i humanost zatvorskih uslova; ponašanje stražara i zatvorskog osoblja; nanošenje verbalnih i realnih uvreda i torture; nedostatak radnog angažovanja; ali to nisu jedine okolnosti koje se moraju uzeti u obzir. Na visinu naknade za ovaj vid nematerijalne štete utiču i vrsta krivičnog dela koje je bilo predmet istrage, natpisi u štampi, radioteleviziji i opšte interesovanje javnosti o suđenju, korišćenje sredstava rehabilitacije i činjenica da li je oštećeni zahtevao objavljivanje presude na osnovu saopštenja posle neopravdanog pritvora; životno doba lica koje je neosnovano lišeno slobode i njegovo porodično stanje; zanimanje, društvena aktivnost, raniji neporočni život, ranija neosuđivanost; smanjeni izgledi za napredovanje u službi; organičenja u obavljanju političkih i društvenih funkcija; omalovažavanje i neprihvatanje u mestu prebivališta i radnoj sredini i druge okolnosti.

Imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, a naročito činjenicu da pravična naknada nematerijalne štete ne predstavlja reparaciju, već satisfakciju radi uspostavljanja psihičke i emocionalne ravnoteže koja je postojala pre štete, da tužilac nije koristio mogućnost zadovoljenja po članu 199. ZOO, Vrhovni kasacioni sud smatra da je pravilno prvostepeni sud odmerio pravičnu novčanu naknadu u konkretnom slučaju za ovaj jedinstveni vid štete. Kod navedenog su revizijski navodi tužioca kojima se osporava visina naknade u dosuđenom iznosu neosnovani.

Naime, istaknute činjenice i pravna priroda naknade neimovinske štete (moralna satisfakcija), okolnost da ona nema kazneni karakter, da zavisi od ekonomskog stanja društva (države) u kome se dosuđuje i da postupak državnih organa – vođenje i okončanje krivičnog postupka, i pritvaranje nije bio nezakonit (postojala je osnovana sumnja), sve zajedno predstavljaju okolnosti zbog kojih Vrhovni kasacioni sud smatra da je pravična novčana naknada za ovaj vid štete u iznosu koji su pravilno našli i nižestepeni sudovi. Iz svih istaknutih razloga dosuđivanje naknade u visini koja je tražena bilo bi u suprotnosti sa značajem povređenih dobara i cilju kome ta naknada služi a pogodovalo bi težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2. ZOO), zbog čega je pravilno tužbeni zahtev delimično odbijen kao neosnovan.

Suprotno revizijskim navodima tužioca, pri odlučivanju, nižestepeni sudovi su pri odmeravanju visine tražene nematerijalne štete, cenili sve okolnosti i navedene kriterijume od kojih ista zavisi, pa su pravilno primenili materijalno pravo i odlučili kao u izreci, a za svoju odluku dali su razloge koje prihvata i ovaj sud. Kod svega navedenog, dužina trajanja pritvora koji se pokazao neopravdanim (1.060 dana), ne predstavlja jedini kriterijum za odmeravanje pravične naknade, kako je to napred navedeno. Naime, broj provedenih dana u neosnovanom pritvoru je veoma važna okolnost, ali ne i jedina. Stoga su suprotni revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u ovom delu, ocenjeni kao neosnovani.

Neosnovano se revizijom ukazuje i na pogrešnu primenu materijalnog prava ukazivanjem da je zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos nematerijalne štete trebalo dosuditi od podnošenja tužbe, a ne od presuđenja. Ovo zbog toga što, zatezna kamata na pravičnu novčanu naknadu nematerijalne štete teče od dana donošenja prvostepene presude kojom je naknada određena. Naime, nematerijalna šteta zbog svoje prirode se uopšte ne može reparirati – ni prilikom štetnog događaja, pa ni kasnije – nematerijalna šteta ostaje, samo se njeni učinci mogu smanjiti odgovarajućim oblikom sankcije, obično novčanom naknadom kao satisfakcijom, čiji obim kao novčane obaveze u smislu člana 394. ZOO, može biti poznat tek onda kad je na pravno obavezujući način izražen u novcu, a to nikada ne može da bude već prilikom nastanka same štete. Pravična novčana naknada za nematerijalnu štetu prilikom prouzrokovanja štete još ne predstavlja novčanu obavezu kao glavnicu (član 277. ZOO) izraženu brojem novčanih jedinica, zbog čega ni zatezna kamata shodno navedenoj odredbi ZOO ne može da teče dok taj broj novčanih jedinica još nije određen. Taj broj novčanih jedinica je određen tek presudom, odnosno novčana naknada se određuje prema prilikama u vreme zaključivanja glavne rasprave. Zbog svega navedenog, suprotno navodima revizije tek od presude prvostepenog suda zatezna kamata počinje da teče jer su u tom trenutku ispunjeni svi uslovi za tu posledicu dužnikove docnje.

Ostalim revizijskim navodima se osporava utvrđeno činjenično stanje, koji ne mogu biti dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, a primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić