Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 45.420,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 20152/20 od 27.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je kao korisnik kredita sa tuženom bankom kao davaocem kredita zaključila ugovor o gotovinskom kreditu broj ... od 03.10.2013. godine, kojim je članovima 1. i 2. tužilji odobren kredit u iznosu od 940.000,00 dinara sa periodom vraćanja od 84 meseci. Odredbom člana 9. stav 1. tačka 1. navedenog ugovora tužilja se obavezala da plati fisknu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 1,50 % od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da je efektivna kamatna stopa utvrđena u skladu sa Odlukom Narodne banke Srbije i da pored nominalne kamatne stope uključuje i naknadu za obradu kreditnog zahteva koja je dana 03.10.2013. godine, naplaćena od tužilje u iznosu od 14.100,00 dinara, na ime naknade za obradu kreditnog zahteva. Prvostepeni sud je ocenio i ostale izvedene dokaze, ali ih nije obrazlagao jer nisu od uticaja na drugačiju odluku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava u smislu člana 103. ZOO budući da se spornom odredbom ugovora ne precizira koji su stvarni troškovi kredita i zašto se vezuju za iznos kredita, pa je kao takva neodređena i protivna načelu savesnosti i poštenja, da je nepoznat mehanizam kojim se dobija visina ovih troškova i da tuženi nije upoznao tužilju sa pojedinačno navedenim troškovima na koje se odnosi sporna ugovorna odredba. Zato tužilja ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu članova 104. stav 1, 210. i 214. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja s obzirom da je banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je propisana mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima - Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, broj 36/11 i 139/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 03.10.2013. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je sa tuženom zaključila ugovor o kreditu na osnovu ponude banke od 03.10.2013.godine (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koja u tački 3.3 sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita. Pored ostalog, jasno je prikazana jednokratna naknada Banke - fiksna u iznosu od 14.100,00 dinara, što predstavlja 1,50% od iznosa odobrenog kredita. Obaveza iskazivanja ukupnih troškova kredita kroz efektivnu kamatnu stopu (član 2. stav 1. tačka 21. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) koja omogućava korisniku da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga, takođe je prikazana u ponudi (tačka 3.2) a po mišljenju veštaka ista uključuje i naknadu za obradu kreditnog zahteva. Kako je tužilja, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obaveštena o vrsti i visini troškova koji padaju na njen teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. navedenog zakona. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva plati banci jednokratnu naknadu u visini od 1,50 % od iznosa kredita, odnosno 14.100,00 dinara, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. ZPP pripadaju potrebni troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova i to : za sastav jednog obrazloženog podneska od strane advokata u iznosu od 6.000,00 dinara i zastupanja na dva održana ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara ( ukupno 15.000,00 dinara), prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme presuđenja, za sastav žalbe 12.000,00 dinara, kao i 18.000,00 dinara za sastav revizije, sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, što sve ukupno čini iznos od 51.000,00 dinara, dok troškovi za sudske takse nisu priznati jer punomoćnik tužene zahtev nije opredelio u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, a na osnovu odredbe člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić