Prema članu 404. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom slučaju postoji potreba da se odlučuje o posebnoj reviziji tužene radi tumačenja prava i ujednačavanja sudske prakse u primeni odredbi o zastarelosti potraživanja naknadi nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti prouzrokovanih posttraumatskim stresnim poremećajem.

Iz tog razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, kao pripadnik tadašnje Vojske Jugoslavije mobilisan za vreme NATO bombardovanja SRJ i učestvovao je u dejstvima na teritoriji Kosova i Metohije u periodu od 15.05.1999. godine do 13.06.1999. godine. Kada se bombardovanje završilo počeo je da oseća nemire u vezi tih događaja, bio je uzrujan i nije mogao da spava pa se nakon određenog vremena, dana 22.12.2014. godine javio lekaru u Domu zdravlja u ..., koji mu je dao uput za pregled kod lekara neuropsihijatra. Nakon obavljenog pregleda u Opštoj bolnici u ... dana 26.12.2014. godine neuropsihijatar je utvrdio da tužilac boluje od PTSP (F 43.1) i DNV (F 48.) i prepisao mu terapiju lekovima. Nakon kontrole 27.03.2015. godine konstatovana je ista dijagnoza i nastavljena terapija lekovima.

Nastalo oboljenje je posledica angažovanosti na ratištu na teritoriji Kosova i Metohije, pa je prema nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra PTSP u uzročno- posledičnoj vezi sa tužiočevim učešćem u borbenim dejstvima na ovoj teritoriji. Smanjenje sposobnosti za dnevne aktivnosti i radosti života dovelo je do PTSP koji je iz akutnog stanja prešao u konačni oblik 27.03.2015. godine, s tim da je lečenje u toku i nije završeno, a kod tužioca je došlo do umanjenja životne aktivnosti 10%. Tužbu u ovom postupku tužilac je podneo 13.10.2017. godine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da tužiočevo potraživanje nije zastarelo i da je tužena objektivno odgovorna za naknadu nematerijalne štete koja je tužiocu prouzrokovana njegovim angažovanjem tokom borbenih dejstava za vreme NATO bombardovanja 1999. godine usled umanjenja životne aktivnosti tužioca za 10%. Po stanovištu suda, oboljenje koje je uzročnik umanjenja opšte-životne aktivnosti - PTSP dobilo je konačni oblik 27.03.2015. godine i njegovo lečenje nije završeno, tako da do podnošenja tužbe nisu protekli rokovi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, pa je primenom člana 200. istog Zakona tužiocu dosuđena naknada štete.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava koja je za posledicu imala nepotpuno utvrđenje činjenica bitnih za pravilnu ocenu osnovanosti prigovora zastarelosti.

Odredbom člana 376. ZOO propisana su dva roka zastarelosti potraživanja naknade štete – rok od tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.) i rok od pet godina od kada je šteta nastala (stav 2.). Pri tome, rok od tri godine propisan stavom 1. navedenog člana teče i ističe u okviru roka od pet godina, jer je stavom 2. ovog člana predviđeno da potraživanje naknade štete u svakom slučaju zastareva protkom tog roka.

Kada je reč o nematerijalnoj šteti, rok zastarelosti od pet godina ne počinje da teče od dana konkretnog događaja već od dana nastanka štete, od onog dana kada su pojedini vidovi te štete dobili oblik konačnog stanja. Rok zastarelosti potraživanja naknade štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti počinje da teče od dana kada je bolest iz akutne faze prešla u hroničnu, jer je u konkretnom slučaju reč o psihičkom oboljenju koje može da zahteva dugogodišnje lečenje, ponekad i doživotno. Utvrđenje ovih činjenica zahteva stručno znanje kojim sud ne raspolaže, zbog čega se iste utvrđuju veštačenjem, ali to ne znači da sud mora prihvatiti dati nalaz i mišenje veštaka, već je dužan da sve nejasnoće otkloni i razjasni na ročištu, u skladu sa dužnošću propisanom odredbama člana 270. i 313. Zakona o parničnom postupku.

U konkretnom slučaju, nalazom i mišljenjem veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da je posttraumatski stresni poremećaj kod tužioca svoj konačni oblik dobio 27.03.2015. godine, više od 15 godina od prestanka štetnog događaja koji ga je izazvao, odnosno sa danom postavljanja dijagnoze. Određena opšta saznanja o posttraumatskom stresnom poremećaju iz brojnih sporova za naknadu štete upućuju na to da se ovaj vid poremećaja po pravilu javlja u roku od šest meseci, a najdalje godinu dana od traumatskog događaja, kao akutna faza u kojoj se ispoljavaju simptomi (nesanica, nervoza, promena raspoloženja i slično), koja vremenom prerasta u hronični poremećaj. Postavljanje dijagnoze, za koji momenat veštak i sudovi vezuju konačno stanje posttraumatskog stresnog poremećaja i nastanak štete – početak roka zastarelosti, nije prihvatljivo. I tužilac u svom iskazu tvrdi da je odmah po završetku rata osetio tegobe koje se javljaju u akutnoj fazi, ali da se nije javljao lekaru, već je to učinio mnogo kasnije, u toku 2014. godine, što znači da su te tegobe postojale sve vreme do javljanja lekaru i da je poremaćaj vremenom postao hroničan.

Postavljanje dijagnoze kao momenat za koji veštak i sudovi vezuju konačno stanje posttraumatskog stresnog poremećaja i nastanak štete, a sledom toga početak roka zastarelosti, nije prihvatljivo. Tužilac je tada saznao za medicinski naziv psihičkog poremećaja koji je kod njega prisutan već dugi niz godina, u početku kao akutni, a zatim i hronični poremećaj. Tužilac je već po završetku NATO bombardovanja ispoljio simptome tog poremaćaja koji tada nije dijagnostikovan i lečen, propustom da zatraži pomoć lekara.

Zbog svega navedenog, pravilnost primene materijalnog prava nije mogla biti ocenjena, jer činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, pa su presude nižestepenih sudova morale biti ukinute u pobijanom delu.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će detaljnim saslušanjem sudskog veštaka, imajući u vidu simptome – tegobe koje tužilac navodi u svom iskazu da ih je osetio odmah po završetku NATO bombardovanja, pouzdano utvrditi kada je nastao akutni posttraumatski stresni poremećaj i kada je isti postao hroničan, s obzirom da tužilac tvrdi da je sve do javljanja lekaru 2014. godine osećao tegobe u vidu uzrujanosti i nemogućnosti normalnog sna. Ove činjenice su odlučne za ocenu osnovanosti istaknutog prigovora zastarelosti, za koji u ovom slučaju nije bitan momenat javanja tužioca lekaru i postavljanje dijagnoze, niti činjenica da lečenje nije završeno, već kada su se tegobe u okviru dijagnostifikovanog psihičkog poremećaja ustalile, odnosno postale hronične.

Odluka o troškovima postupka je ukinuta jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić