Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešene primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..10/23 - dr. zakon, u daljem teksu:ZPP), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka pred drugotepenim sudom, u smislu člana 374. stav 1. ZPP, tvrnjom da je drugostepeni sud, suprotno odredbama procesnog zakona, primenio pravilo o teretu dokazivanja, iako se pravilo o teretu dokazivanja iz člana 224. ZOO ne primenjuje u postupku po žalbi. Ovo iz razloga što je drugostepeni sud, saglasno članu 383. stav 3. ZPP, otvorio glavnu raspravu u cilju pravilnog i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, koje je tokom postupka bilo sporno, na šta je ukazivala žalba tuženog. Izvedeni dokazi bili su od značaja za ocenu suda o tome da li je tužilac u svojstvu oštećenog nedozvoljenim postupcima skrivio pritvor ili se pak radilo o propustu tužioca da nadležnom organu prijavi promenu boravišta, što bi bio samo osnov za njegovu prekršajnu odgovornost, a od čega dalje zavisi pravo tužoca na naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, što je predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici. Prvostepenu presudu ispitao je u granicama razloga navedenih u žalbama parničnih stanaka, pazeći na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1-3, 5, 7. i 9. ZPP, kao i na pravilnu primenu materijalnog prava.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrdio drugostepeni sud, rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki 538/2000 od 23.08.2000. godine, određeno je da se protiv tužioca u svojstvu okrivljenog, koji se nalazi u bekstvu, sprovodi istraga zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 106. stav 2. u vezi stava 1. KZRS - obljuba ili protivprirodni blud sa licem koje nije navršilo 14 godina. Krivični postupak je inicaran prijavom koju je nadležnom Odeljenju za malolenike, podnela BB, baka maloletne devojčice, oštećene u postupku koji se vodio protiv tužioca. Odmah nakon prijave događaja, VV, majka oštećene devojčice a supruga tužioca, napustila je Beograd i jedno maloletno dete ostavila svojoj majci BB. Protiv VV je, takođe, vođen krivični postupak zbog osnovane sumnje da je izvršila krivično delo iz člana 118. stav 1. KZ RS – zapuštanje i zlostavljanje lica, koji postupak je okončan usled apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, a do koje je došlo jer ni ona nije bila dostupna organima gonjenja. U daljem toku krivičnog postupka protiv tužioca, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Ki 538/2000 od 23.08.2000. godine, određen mu je pritvor, jer se nalazio u bekstvu. Istraga je prekinuta po predlogu zamenika OJT, uz obrazloženje da se okrivljeni nalazi u bekstvu (rešenjem Ki 538 od 23.08.2000. godine). Po rešenju o određivanju pritvora donetom 23.08.2000. godine, tužilac je lišen slobode 17.06.2011. godine, kada je došao u policijsku stanicu da produži lična dokumenta, nakon duže od deset godina od početka istrage. Pritvor je produžavan tri puta, sve zbog razloga opasnosti od bekstva okrivljenog, tako je tužilac boravio u pritvoru ukupno 350 dana, počev od 17.06.2021. godine pa do 22.05.2022. godine, kada je ova mera zamenjena jemstvom. U međuvremenu, nadležno ministarstvo je preko svojih organa tragalo za okrivljenim, s obzirom da je od 10.03.2000. godine organima unutrašnjih poslova, policijskim stanicama i brigadi milicije naloženo da vrše potragu. Tokom 2000. godine raspisana je poternica protiv okrivljenog, a iste godine i međunarodna poternica. Krivični postupak protiv tužioca obustavljen je rešenjem Višeg suda u Beogradu K 858/11 od 11.06.2014. godine, koje je postalo pravnosnažno 12.09.2014. godine. Tužilac se od 2004. godine, prema sopstvenom iskazu, uspešno bavi poslom iz oblasti ... . Od 2000. godine tužilac i njegova supruga VV, u više navrata, menjali su mesto boravišta na teritoriji grada Beograda.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti, izazvane neosnovanim lišenjem slobode. Drugostepeni sud je potpuno i sveobuhvatno cenio sve činjenice i okolnosti koje su bitne za utvrđivanje odgovornosti tužene, primenom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 584. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, uz pravilan zaključak koji prihvata revizijski sud, da tužena nije odgovorna, ni u obavezi da tužiocu naknadi ovu nematerijalnu štetu.

Odredbom člana 584. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, koji se u konkretnom slučaju primenjuje, propisano je da pravo na naknadu štete ne pripada licu koje je bilo u pritvoru, koje je svojim nedozvoljenom postupcima prouzrokovalo lišenje slobode. Ovom odredbom je isključeno pravo na naknadu štete i pored toga što u odnosu na pritvoreno lice nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem, ili je pravnosnažnom presudom oslobođen od optužbe ili je optužba odbijena. Pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja ne pripada tom licu, jer je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode, a pod nedozvoljenim postupcima oštećenog može se smatrati svako ponašanje koje nije usmereno na utvrđivanje pravog stanja, kao što je skrivanje, pokušaj bekstva, što su ujedno razlozi za određivanje pritvora prema odredbama člana 142. ZKP.

U konkretnom slučaju utvrđeno je da tužilac više od deset godina nije bio dostupan sudu, te da mu je pritvor određen i produžavan zbog bekstva odnosno opasnosti od bekstva i da je postupak obustavljen zbog odustajanja javnog tužioca od krivičnog gonjenja, pri čemu su razlozi za određivanje i produžavanje pritvora u odlukama suda bili konkretizovani i u svim rešenjima isti. Zbog toga je pritvor bio neophodna i opravdana mera obezbeđenja prisustva okrivljenog. Ponašanje tužioca u dužem vremenskom periodu ukazivalo je na izbegavanje pravog činjeničnog stanja u vezi sa pokrenutom istragom za krivično delo koje mu je stavljeno na teret i na taj način je, i po oceni revizijskog suda, tužilac svojim nedozvoljenom postupcima prouzrokovao lišenje slobode. Tužena država je preko svojih organa, u višegodišnjem periodu, preduzimala sve zakonom propisane mere u cilju pronalaženja okrivljenog lica, te efikasnog okončanja ovog krivičnog postupka, budući da su osim pritvora, bile raspisane interna i međunarodna poternica za tužiocem i da se za okrivljenim intenzivno tragalo sve dok nije bio lišen slobode. Shodno navedenom, osnov odgovornosti tužene za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, u smislu člana 172. ZOO u vezi člana 584. st. 1. i 3. ZKP, nije nastao, pa tužena nije u obavezi da tužiocu naknadi štetu zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti, neosnovanim lišenjem slobode.

Neprihvatljivi su revizijski navodi o povredi tužiočevog prava na slobodu ličnosti i na naknadu štete zbog povrede tog prava, jer se radi o jednom od osnovnih ljudskih prava, koje ne može biti u suprotnosti sa javnim poretkom. Međutim, imajući u vidu vrstu krivičnog dela, prirodu zaštićenog dobra i zakonsko određenje krivičnog dela koje je tužiocu u krivičnom postupku stavljeno na teret (krivično delo protiv polne slobode maloletnog lica), to je po oceni revizijskog suda, postajao javni interes da se ovaj krivični postupak okonča u razumnom roku. Zbog toga je javni interes u ovom slučaju prevagnuo nad nespornim, međunarodnim propisima i odredbom člana 27. Ustava Republike Srbije, zajemčenim pravom svakog pojedinca na ličnu slobodu i bezbednost i samim tim na adekvatnu novčanu satisfakciju zbog povrede tog prava.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković