Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403.stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011...18/2020), pa je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanog u članu 408. i našao da je revizija tuženih osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilaca, sada pok. KK i pravni prethodnik tuženih, sada pok. LL, bili su u dugogodišnjoj bračnoj zajednici sve do smrti pok. LL 18.06.1993. godine. Dece nisu imali. Tokom trajanja braka stekli su kupovinom kat. parcelu LL i na njoj staru kuću, koju su porušili do kamenog zida i iznova su izgradili kuću. U ovim radovima su im pomagali braća i sestre najviše radom, a delom i novčanom pomoći. Tužilac AA je 1963. godine prodao nepokretnosti koje su tužioci i sada pok. KK nasledili od roditelja i deo naplaćene cene je u vreme kupovine kuće i placa dao sada sestri KK. U vreme sticanja i gradnje LL je bio zaposlen, a KK je bila domaćica.

Pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Prijepolju O broj 129/93 od 22.03.1994. godine raspravljana je zaostavština pok. LL, umrlog 18.06.1993.godine. Za naslednike su oglašeni sada pok. LJLJ, supruga ostavioca, sa udelom od 7/14 i ovde tuženi, braća i sestre ostavioca, sa udelima od po 1/14 celokupne imovine ostavioca. Deo utvrđene zaostavštine predstavlja i pravo svojine na kat. parceli broj ... upisane u posedovnom listu broj ... KO ... na ime ostavioca. Kao učesnik ostavinskog postupka LJLJ nije isticala da ima tekovinski udeo na ovoj imovini, niti je tražila izdvajanje i utvrđenje udela u zajednički stečenoj imovini.

Pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Prijepolju O 250/08 od 25.12.2008. godine, raspravljana je zaostavština pok. KK, umrle 18.10.2006. godine, za naslednike su oglašeni ovde tužioci - brat i sestre ostavilje sa udelima od po ¼ idealnog dela zaostavštine koju čini pravo susvojine u 7/14 dela na kat. parceli broj ... sa porodičnom stambenom zgradom, upisano u LN br ... KO ... kod SKN ... .

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke utvrđeno je da se na kat. parceli broj ... KO ... nalazi stambeni objekat površine 46 m2 čija je tržišna vrednost 1.273.650,00 dinara, a da vrednost zemljišta iznosi 1.931.400,00 dinara.

Utvrđeno je da doprinos pok. KK u sticanju zajedničke imovine sa pok. LL iznosi 50%.

Odnosi između sada pok. KK i tuženih su sve do njene smrti bili izuzetno dobri odnosi međusobnog poštovanja, pažnje i uvažavanja. Tokom ostavinskog postupka iza pok. LL, ni nakon što su tuženi u tom postupku oglašeni naslednicima na njegovoj zaostavštini, sada pok. KK nije ni na koji način isticala prema tuženima bilo kakva prava po osnovu bračne tekovine u pogledu imovine koju su tuženi nasledili od pok. LL.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenom materijanog prava iz Zakona o braku i porodičnim odnosima i Zakona o nasleđivanju, važećih u vreme trajanja braka prethodnika stranaka i smrti pok. LL, kao i sada važećeg Porodičnog zakona i Zakona o nasleđivanju, te Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa ocenio da tužbeni zahtev nije osnovan. Prema datim razlozima, u ostavinskom postupku vođenom nakon smrti pok. LL učestvovala je i sada pok. KK, supruga ostavioca, koja na zaostavštini ostavioca nije tražila izdvajanje i utvrđivanje svog udela u sticanju zajedničke imovine sa ostaviocem, već se prihvatila nasleđa u visini svog naslednog dela. Nakon pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka živela je još 12 godina i sa tuženima se nalazila u dobrim odnosima, te nije pokretala parnični postupak prema tuženima za izdvajanje dela sporne nepokretnosti srazmerno svom doprinosu u sticanju tokom trajanja braka sa pok. LL. Ove činjenice, po oceni suda, potvrđuju da utvrđena prava iz ostavinskog rešenja predstavljaju nesumljivu izričitu volju pok. KK, koja se odnosi i na ono što tužioci tužbenim zahtevom potražuju. Po nalaženju suda, tužbeni zahtev tužilaca je protivan volji njihovog pravnog prethodnika i kao takav je neosnovan. Tužioci ne mogu imati pravo da potražuju više od prava koja su dobili ostavinskim rešenjem i više prava od svog prethodnika i ostavioca sada pokojne KK. Usvajanjem zahteva narušila bi se i pravna sigurnost kao osnovna svrha ustanove pravnosnažnosti.

Uz navedeno, prvostepeni sud je cenio da su tuženi - brat i sestre ostavioca pok. LL, pravo svojine po osnovu nasleđa na katastarskoj parceli broj... sa udelom od po 1/14 stekli u trenutku njegove smrti (18.06.1993.godine), da su po osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju zakoniti i savesni držaoci sporne imovine i da je protekom zakonom određenog vremena potrebnog za održaj u trajanju od 10 godina (član 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa), njihovo pravo postalo jače u odnosu na pravo koje je pok. KK imala, te da ona, i da je živa, više ne bi mogla prema tuženima sa uspehom da ističe zahtev za utvrđenje prava svojine na nepokretnostima po osnovu zajedničke tekovine stečene u braku sa sada pok. LL.

Drugostepeni sud je smatrao da je u prvostepenom postupku pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev usvojio. Prema datim razlozima, u postupku je utvrđena činjenica da predmetna nepokretnost predstavlja zajedničku imovinu pravnih prethodnika stranaka i da je pravni prethodnik tužioca pok. KK doprinela sticanju te imovine sa približno ½. Sada pok. KK sa svojim suprugom pok. LL za njegova života, a ni sa njegovim naslednicima u postupku raspravljanja LL zaostavštine nije zaključila pismeni ugovor odnosno sporazum po kome bi predmetne nepokretnosti u celini pripadale LL. Nasledničke izjave koje su naslednici pok. LL dali u postupku raspravljanja njegove zaostavštine ne predstavljaju takav pismeni ugovor odnosno sporazum. Tužioci postavljenim tužbenim zahtevom traže utvrđenje prava svojine svog pravnog prethodnika po osnovu zajedničkog sticanja u toku trajanja zajednice života u braku, o čemu nije raspravljano u postupku raspravljanja zaostavštine pok. LL, već je samo raspravljeno o naslednim pravima njegovih zakonskih naslednika, tako da tužioci imaju pravo da zahtev za utvrđenje prava svojine svog pravnog prethodnika po osnovu zajedničkog sticanja u braku istaknu u posebnoj parnici.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su navodi revizije tuženih da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, ne dajući ocenu o pravnom značaju činjenica po kojima je prvostepeni sud izveo zaključke bitne za odluku o postavljenom tužbenom zahtevu.

Drugostepeni sud ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva izvodi iz zaključka da je sporna imovina zajednička imovina pravnih prethodnika stranaka, sa udelima u sticanju od po ½ i da sada pok. KK sa svojim suprugom, pok. LL dok je bio živ, u smislu člana 327. Zakona o braku i porodičnim odnosima, nije zaključila pismeni sporazum po kome bi predmetne nepokretnosti u celini pripadale LL, a da se takvim sporazumom ne mogu smatrati ni nasledničke izjave stranaka date u postupku raspravljanja njegove zaostavštine, pa da tužioci kao naslednici pok. KK osnovano u parnici traže utvrđenje prava svojine svog pravnog prethodnika po osnovu zajedničkog sticanja u braku sa pok. LL, jer je u ostavinskom postupku iza pok. LL raspravljeno samo o naslednim pravima njegovih zakonskih naslednika.

Po stavu Vrhovnog kasacionog suda, okolnost da supruga za svog života nije tražila deobu imovine, ne isključuje prava njenih zakonskih naslednika da pravo na izdvajanje njenog udela u zajedničkoj imovini ostvare posle njene smrti u posebnoj parnici, ali se pravo na izdvajanje može ostvariti samo pod uslovom da nije došlo do ustupanja njene tekovinske pripadnosti u ostavinskom postupku, sledom sporazuma o načinu raspolaganja udelima koji pripadaju učesnicima tog postupka. Izdvajanje tekovinskog udela ne proizlazi iz naslednopravnih odnosa. Međutim, u ostavinskom postupku moguća je deoba nasleđa po sporazumu naslednika. Sporazumnom deobom naslednik se može punovlasno saglasiti da se njegov stvarnopravni udeo na nepokretnosti ograniči samo na suvlasničku pripadnost koja odgovara naslednom udelu, a da preostalo pripadne sanaslednicima, nezavisno od načina sticanja imovine koja se obuhvata deobom.

U konkretnom slučaju, tužbeni zahtev je upravljen na izdvajanje iz zaostavštine pok. LL udela pok. KK u sticanju zajedničke imovine, uz traženo utvrđenje da njenu zaostavštinu stečenu po osnovu bračne tekovine predstavlja 1/2 udela na nepokretnosti, a da su tuženi dužni trpeti upis prava svojine u korist tužilaca na ovom delu zaostavštine sa udelom od po 1/4. Po ostavinskom rešenju tužioci imaju svojinski udeo u po 1/8. U parnici pokrenutoj tužbom podnetom 15.04.2009.godine, tužioci nastoje da ostvare veći svojinski udeo na osnovu činjenica o tekovinskom udelu prethodnice u sticanju nepokretnosti. To samo po sebi nije dovoljno za ocenu o osnovanosti postavljenog zahteva prema tuženima čiji su udeli utvrđeni pravnosnažnim rešenjem od 22.03.1994.godine.

Pre svega, drugostepeni sud je propustio da ceni držanje pok. KK u ostavinskom postupku vođenom nakon smrti pok. LL u kojem nije tražila izdvajanje iz njegove zaostavštine svog udela u sticanju zajedničke imovine, već se prihvatila nasleđa u visini svog zakonskog dela, niti je u kontekstu njenih odnosa sa srodnicima pokojnog supruga cenio činjenicu da ni u narednih 12 godina do smrti nije pokretala parnični postupak sa zahtevima koji ne proizlaze iz naslednog prava, zbog čega se za sada ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da u ostavinskom postupku raspravljanja zaostavštine pok. LL između pok. KK i ostalih sanaslednika nije postignut sporazum o deobi putem raspolaganja udelima koji pripadaju učesnicima tog postupka.

Zbog drugačijeg stava o istom pitanju od prevashodnog značaja za ishod spora, drugostepena odluka je morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će, imajući u vidu primedbe iznete u ovom rešenju, otkloniti ukazane nedostatke. Naime, iznova će razmotriti okolnosti koje su od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava i uz odgovarajuću ocenu o pravnom značaju utvrđenih činjenica, činjeničnih i pravnih zaključaka na kojima je zasnovana prvostepena presuda, iznova će odlučiti o žalbi tužilaca.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić