Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 1386/2021
24.02.2022. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Petar Nedeljković advokat iz ..., protiv tuženog „Uniqa neživotno osiguranje “ a.d.o. Beograd, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4412/20 od 01.10.2020. godine, u sednici veća održanoj 24.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4412/20 od 01.10.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 12057/18 od 24.02.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade iz osiguranja po polisi broj ...-... od 11.08.2010. godine, isplati iznos od 21.948.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.01.2010. godine do konačne isplate. Stavom drugim izreke, nije dozvoljeno učešće trećeg lica u svojstvu umešača na strani tuženog. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 740.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4412/20 od 01.10.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 12057/18 od 24.02.2020. godine, u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažane presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika, podneo reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhoni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena ni bitna povreda postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP jer je, suprotno navodima revizije, drugostpeni sud ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik prenosne opreme za snimanje i video produkciju koju je iznajmio Privrednom društvu „BB“ iz ..., pod uslovom da se oprema osigura. Navedeno privredno društvo je, u korist tužioca, sa tuženim ugovorilo osiguranje iznajmljene opreme u hotelu „...“ u ..., po polisi broj, ...-... od 11.08.2010. godine, za period od 05.08.2010. do 05.08.2011. godine, i za ugovorenu sumu od 23.034.000,00 dinara. Sastavni deo ugovora predstavlja spisak opreme u kome je navedeno 114 predmeta, kao i Opšti i Posebni uslovi osiguranja. Prostorije u kojima se nalazila osigurana oprema obijene su 14. i 15.10.2010. godine, kada su nestali određeni tehnički uređaji. Tužilac je prijavio krađu policiji, bez dostavljanja spiska nestalih stvari i odštetnog zahteva, navodeći da je izvršena u periodu od 14.10.2010. godine do 19.10.2010. godine. Policija nije izvršila uviđaj zbog bitno izmenjenog stanja lica mesta, ali je nakon operativnih saznanja podnela krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu protiv tri maloletna lica za izvršeno krivično delo i od njih oduzela određenu tehničku robu koja je vraćena tužiocu, o čemu je izdata potvrda od 27.01.2011. godine. Na spisku vraćenih predmeta ne nalaze se uređaji i oprema koji su osigurani po polisi tuženog od 11.08.2010. godine. Zakonski zastupnik privrednog društva - ugovarača osiguranja, VV, prijavio je krađu tuženom telefonom 18.10.2010. godine, u večernjim satima, a pisanu prijavu štete dana 22.10.2010. godine, bez spiska nestalih stvari, koji nije dostavljen ni uz odštetni zahtev. Radnik tuženog je u prisustvu navedenog lica izvršio uviđaj 19.10.2010. godine i na zapisniku konstatovao njegov navod da je primetio da je došlo do provale 17.10.2010. godine, oko 11,30 časova. Tom prilikom nije izvršena procena štete jer je spisak nestale robe dostavljen tuženom tek 10.11.2010. godine. Tuženi je odbio zahtev tužioca za isplatu naknade iz osiguranja jer tužilac nije odgovorio na tri zahteva tuženog za dostavu dokumentacije neophodne za utvrđenje uzroka, obima i visine štete. Protiv tužioca i zakonskog zastupnika ugovarača osiguranja obustavljen je istražni postupak zbog krivičnog dela prevare u osiguranju, pokrenut od strane „Dunav osiguranja“ a.d.o., kod koga je bio osiguran deo opreme tužioca, zbog nedostatka dokaza. Po tužbi tužioca protiv tog osiguravača u toku je parnica za naknadu štete po osnovu osiguranja iz istog događaja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, nižestepeni sudovi su na osnovu članova 897, 917, 918. i 919. Zakona o obligacionim odnosima, kao i članova 16. i 19. Opštih uslova za osiguranje imovine tuženog zaključili da tužilac nije dokazao da je nastupio osigurani slučaj, pa su odbili tužbeni zahtev kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijanom presudom je pravilno primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 897. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o osiguranju obavezuje ugovarač osiguranja da plati određeni iznos organizaciji za osiguranje (osiguravač), a organizacija se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo. Ugovor o osiguranju je aleatoran ugovor, jer obaveza osiguravača da isplati naknadu odnosno ugovorenu svotu novca nastaje tek ako se dogodi osigurani slučaj, a taj osigurani slučaj može da bude samo neki događaj koji je bio neizvestan u trenutku zaključenja ugovora o osiguranju (član 898. ZOO). Prema odredbama članova 907. - 918. ZOO, obaveze osiguranika, odnosno osiguravača osiguranja su da prijavi osiguravaču prilikom zaključenja ugovora sve okolnosti koje su od značaja za ocenu rizika, plaćanje premije, obaveštavanje osiguravača o svakoj promeni okolnosti koja može biti od značaja za ocenu rizika, kao i obaveštavanje o nastupanju osiguranog slučaja, dok je prema članu 919. ZOO obaveza osiguravača da kad se desi osigurani slučaj isplati naknadu ili svotu određenu ugovorom u ugovorenom roku. Kod osiguranja imovine, osiguranik je dužan da preduzme sve propisane, ugovorene ili ostale potrebne mere da se spreči nastupanje osiguranog slučaja, odnosno ograniče njegove posledice (član 926. ZOO).

Opštim uslovima za osiguranje imovine tuženog, u članu 16. su propisane obaveze osiguranika kada nastane osigurani slučaj, između ostalog i obaveza da u slučaju krađe događaj odmah prijavi nadeležnom organu MUP-a i navede koje su stvari uništene ili oštećene, odnosno nestale, kao i da odmah, odnosno kad to prilike dozvoljavaju, podnese osiguravaču popis uništenih, odnosno oštećenih stvari, uz približnu naznaku njihove vrednosti (stav 1. tačka 4 i 5), a u članu 19. dužnost osiguravača da nakon prijema prijave o nastalom osiguranom slučaju, odmah a najkasnije u roku od tri dana, pristupi utvrđivanju i proceni štete, da štetu utvrđuju i procenjuju zajedno osiguranik i osiguravač odnosno njihovi ovlašćeni predstavnici, uz mogućnost angažovanja veštaka ukoliko između njih dođe do neslaganja. Posebnim uslovima tuženog za kombinovano osiguranje pokretne tehnike (član 3), kao jedan od rizika osiguranja – osigurani slučaj, predviđen je i nestanak ili oštećenje stvari u izvršenju ili pokušaju provalne krađe ili razbojništva.

U konkretnom slučaju, stranke su bile u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o osiguranju, tako što je u korist tužioca - osiguranika ugovoreno osiguranje njegove imovine od strane tuženog - osiguravača, između ostalog i u slučaju krađe. Međutim, osiguravač je dužan da naknadi štetu samo ako nastupi rizik koji je ugovoren, pa se kod ove vrste osiguranja nastanak štete i njena visina u parničnom postupku moraju dokazivati, i ako iz utvrđenih činjenica bude proizilazila obaveza osiguravača na isplatu štete on će biti obavezan da tu štetu i naknadi.

Po stanovištu revizijskog suda, suprotno navodima revizije, tužilac nije dokazao postojanje i obim štete koja je pokrivena osiguranjem, pa je tužbeni zahtev pravilno odbijen. Naime, na osnovu svih utvrđenih činjenica i okolnosti slučaja, a naročito imajući u vidu nedoslednosti u navodima tužioca u pogledu vremena kada se dogodila krađa, da policija nije vršila uviđaj niti joj je dostavljen spisak nestalih stvari a tuženom je spisak dostavljen nakon dve nedelje od podnošenja prijave, pri čemu nije postupljeno u skladu sa obavezama naloženim zapisnikom o uviđaju i proceni štete tuženog od 19.10.2010. godine i odredbama člana 19. Opštih uslova osiguranja, kao i da se pokretne stvari koje su oduzete od maloletnih lica protiv kojih je vođen krivični postupak zbog krađe ne nalaze na spisku osigurane opreme, ne proizilazi zaključak da su i osigurane stvari nestale krađom i da je tužilac usled toga pretrpeo štetu.

Nisu osnovani navodi revizije kojima se osporava pravilnost utvrđenih odlučnih činjenica u pogledu postojanja i obima štete, jer se prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP revizija ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a neosnovano revident ističe i da pobijanom presudom nisu ocenjeni navodi žalbe jer je drugostepeni sud dao razloge o bitnim žalbenim navodima i navodima koji su uzeti u obzir po službenoj dužnosti, saglasno članu 396. stav 1. ZPP, pa je drugostepena presuda obrazložena dovoljnim i pravilnim razlozima, koje prihvata i revizijski sud. Suština revizijskih navoda o pogrešnoj primeni materijalnog prava svodi se na tvrdnje da se ne mogu primeniti uslovi osiguranja tuženog s obzirom da je ugovor o osiguranju zaključen potpisivanjem polise sa unapred utvrđenim sadržajem, pa je takva odredba u polisi bez pravne važnosti, kao i da ne može izgubiti pravo na naknadu osiguranja ako posle osiguranog slučaja ugovarač nije izvršio neku od propisanih ili ugovorenih obaveza, jer su takve odredbe ugovora ništave, shodno članu 918. ZOO. Ovi navodi revizije su neosnovani, jer je zakonski zastupnik ugovarača osiguranja saslušan kao svedok izjavio da mu je tuženi nudio da preuzme Opšte i Posebne uslove osiguranja, ali da on to nije učinio. Osim toga, osporenom presudom nije povređena ni odredba člana 918. ZOO koja propisuje da su ništave odredbe ugovora koje predviđaju gubitak prava na naknadu ili svotu osiguranja, ako osiguranik posle nastupanja osiguranog slučaja ne izvrši neku od propisanih ili ugovorenih obaveza. Ovo iz razloga što je pravilno ocenjeno da se zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva ne zasniva na odredbi člana 16.stav 3. Opštih uslova za osiguranje imovine tuženog koja predviđa gubitak prava iz osiguranja u takvim situacijama, već na pravilnoj oceni da je za osnovanost zahteva za isplatu osigurane sume kod osiguranja imovine nužno dokazati nastanak i visinu štete, što tužilac nije dokazao.

Kako se navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane drugostepene presude, ista je ocenjena neosnovanom, pa je odlučeno kao u izreci primenom člana 414. stav 1. ZPP.