Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) ispitao je pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je pravni sledbenik Rudnika i separacije kvarc peska „Kvarc Rgotina“ koje je tokom postojanja menjalo naziv i poslovalo kao Industrija i rudnici nemetala Zaječar OOUR Rudnik kvarcnog peska, zatim „Kvarc – Rgotina“ kasnije kao DP Rudnik kvarcnog peska „Srbokvarc“ Rgotina u stečaju. Tužilac je prilikom kupovine privrednog subjekta, svog pravnog prethodnika, ušao u posed celokupne njegove imovine i nastavio delatnost privrednog društva, a tokom 2018. godine i 2019. godine došlo je do potrebe izrade projekta o trajnoj obustavi radova kada je tužilac utvrdio da je na osam katastarskih parcela navedenih u izreci presude upisana svojina Republike Srbije, a kao držalac i korisnik Zemljoradnička zadruga „Progres“ Rgotina u stečaju. Navedene parcele nisu obuhvaćene kao stečajna masa u stečajnom postupku pokrenutom nad Zemljoradničkom zadrugom „Progres“ Rgotina, a u katastarskom operatu predmetne parcele se i dalje vode kao svojina Republike Srbije sa pravom korišćenja navedene Zadruge koja je u međuvremenu brisana iz Agencije za privredne registre. Sporne parcele, zajedno sa ostalim parcelama na terenu, čine kompleks od oko 10 hektara koji je u državini tužioca, odnosno njegovih pravnih prethodnika od otvaranja površinskog kopa „Velika poljana“ tačnije od 1970. – 1974. godine. Ugovorom o prenosu trajnog prava korišćenja na nepokretnoj imovini – zemljištu od 19.10.1970. godine, izvršen je prenos prava trajnog korišćenja uz naknadu u korist pravnog prethodnika tužioca na određenom broju parcela tada korisnika Zemljoradničke zadruge „Progres“, a aneksom ugovora o kupoprodaji koji nije overen od 26.10.1970. godine, pobrojane su parcele koje su predmet ovog postupka i isti je zaključen između pravnog prethodnika tužioca, kao kupca i zemljoradničke zadruge „Progres“ kao prodavca. Ugovorom o kupoprodaji Ov-...-.../... od 27.05.2004. godine, (overen u Privrednom sudu u Zaječaru između preduzeća „Jugo-Kaolina“ DOO, ovde tužioca kao kupca i DP Rudnik kvarcnog peska „Srbokvarc“ u stečaju, kao prodavca) u članu 2. navedeno je da je predmet istog celokupna nepokretna i pokretna imovina prodavca koja obuhvata zemljište, objekte, prava eksploatacije i prerade kvarcnog peska, sirovinske baze, pripremljenog kvarcnog peska za eksploataciju, utvrđene rezerve, a članom 5. su definisana i prava koja prodavac prodaje i prenosi kupcu između ostalog po rešenju Republičkog komiteta za energetiku, industriju i građevinarstvo od 02.09.1982. godine, pravo eksploatacije proširenog ranije dodeljenog eksploatacionog polja kvarcnog peska na lokaciji Velike poljane 1 i 2. U članu 3. ovog ugovora navedene su nepokretnosti koje su bile predmet ugovora, a uviđajem na licu mesta i veštačenjem je utvrđeno prostiranje predmetnih parcela koje predstavljaju jednu celinu bez granica i međaških znakova, s tim što je teren delom brdovit pod travom i šumom, pri čemu se između predmetnih parcela nalaze nekategorisani putevi koji su pravljeni za tužioca, kao i objekat magacin u vlasništvu tužioca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, zaključujući da je tužilac sa svojim pravnim prethodnicima u posedu predmetnih parcela od 1970. – 74. godine, koje su korišćene najpre za odlaganje jalovine, a nakon prestanka eksploatacije peska parcele su poravnate i izvršena je rekultivacija ravnanjem i pošumljavanjem, pa je tužilac kao savestan držalac predmetnih parcela u uverenju da je vlasnik istih na osnovu pravila o vanrednom održaju u smislu članova 28. i 30. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, stekao pravo svojine. Kako je mogućnost sticanja prava svojine održajem na drušvenoj, odnosno državnoj svojini omogućena stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa iz 1996. godine, to je rok za vanredni održaj od 20 godina računat od stupanja na snagu ovih izmena 03.08.1996. godine, te je do podnošenja tužbe u ovoj parnici 17.12.2019. godine, proteklo više od 20 godina.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine vanrednim održajem u smislu člana 28. stav 2. i 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, jer tužilac nije savestan držalac predmetnih parcela, budući da u periodu od 1996. do 2002. godine njegov pravni prethodnik nije izvršio prenos prava trajnog korišćenja u katastru nepokretnosti, a tužilac je zaključenjem ugovora 2002. godine, znao koju imovinu taksativno navednu kupuje, te je u periodu od 2002. do podnošenja tužbe 2019. godine, držao nepokretnosti za koje je znao da nisu njegove, naročito iz razloga propisanih članom 62. Zakona o državnom premeru i katastru. Zato je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom tužioca osporava pobijana presuda ukazivanjem da je drugostepeni sud bez otvaranja rasprave preinačujući prvostepenu presudu utvrdio drugačije činjenično stanje, od onog utvrđenog pred prvostepenim sudom, što je u suprotnosti sa ocenom tog suda da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Postupajući na izložen način drugostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 394. tačka 4. i 383. stav 4. ZPP, što je bilo od uticaja na donošenja zakonite i pravilne presude.

Prema članu 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima („Službeni list SRJ“ broj 29/96 od 26.06.1996. godine) brisan je član 29. Zakona („Na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može se steći održajem“) i koji je stupio na snagu 04.07.1996. godine. Državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova i savesnost državine se pretpostavlja (član 72. stav 2. i 3. navedenog zakona). Po stanovištu revizijskog suda ukoliko bi se savesnost državine cenila samo na osnovu činjenice da su treća lica, a ne držalac upisana u javnim knjigama o nepokretnostima kao posednici, odnosno vlasnici nepokretnosti, institut sticanja prava svojine vanrednim održajem ne bi bio moguć, jer se po prirodi stvari postupak za utvrđenje prava svojine po osnovu održaja vodi kako bi se držaocu stvari omogućio upis prava svojine na nepokretnosti koju drži u svom posedu, a na kojoj je drugo lice upisano kao vlasnik u javnom knjigama. To proizlazi iz pravila o vanrednom održaju.

Činjenice o savesnosti državine tužioca utvrđene su u prvostepenoj presudi ocenom iskaza saslušanih svedoka i sadržine pisanih dokaza u predmetu, uz zaključak da je tužilac bio u uverenju da je vlasnik parcela, da ga niko, kao ni njegove pravne prethodnike, nije uznemiravao u posedu niti osporavao pravo svojine. Zato drugostepeni sud nije mogao bez otvaranja rasprave da na drugačiji način vrši ocenu izvedenih dokaza u pogledu savesnosti državine posle 1996. godine, a što čini zaključujući da je postojala mogućnost da se preneto prvo trajnog korišćenja upiše u katastar nepokretnosti do čega nije došlo, da nije dostavljen dokaz da je ova imovina prešla u masu pravnog prethodnika jer se katastarsko stanje nije menjalo i da je tužilac znao koju imovinu kupuje od pravnog prethodnika kao stečajnog dužnika budući da je u ugovoru sadržan i spisak nepokretnosti, a naročito iz razloga propisanih članom 62. Zakona o državnom premeru i katastru.

Sledom navedenog bitne činjenice za primenu pravila o vanrednom održaju jesu pitanje savesnosti državine tužioca u konkretnom slučaju, pa kako je stanovište drugostepenog suda zasnovano na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka, to je pobijana presuda morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti nedostatke na koje je ukazano i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Na osnovu člana 415. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković