Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1028/20 od 01.10.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i prvostepena presuda koja je ispravljena rešenjem istog suda potvrđena u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje iz stava petog iste presude i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Stavom trećim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužene na odluke iz stava četvrtog, petog i šestog izreke prvostepene presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavila tužena zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju tužene.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 18.03.2015. godine prilikom podnošenja zahteva za odobravanje dinarskog refinansirajućeg kredita, službenik tužene je od tužilje, kao osobe sa vizuelnim hendikepom, kako bi ušla u proceduru za odobravanje kredita, zahtevao da imenuje punomoćnika koji će umesto nje potpisati ugovor, iako je tužilja predočila da se u svakodnevnom pravnom prometu potpisivala faksimilom. Istog dana prilikom otvaranja tekućeg računa tužilji je dopušteno da koristi faksimil, ali je morala da obezbedi prisustvo dva svedoka. Takođe, službenici banke su se sve vreme obraćali punomoćniku tužilje, a ne njoj direktno kao stranci sa kojom zaključuju ugovor. Dana 03.08.2015. godine tužilja se obratila tuženoj radi podnošenja zahteva za odobravanje dozvoljenog prekoračenja na tekućem računu, svoj identitet je dokazala pokazivanjem lične karte i obavestila službenike o vizuelnom hendikepu i tražila potpisivanje faksimilom što banka opet nije prihvatila, već je od tužilje tražila da imenuje punomoćnika sudskim overenim punomoćjem. Tužilja je sačinila opšte punomoćje i potpis je overila u sudu, ali banka nije prihvatila takvo punomoćje, već je tužilja morala da overi specijalno punomoćje sadržine koje je sačinila tužena na svom formularu. Tužilji nisu predočeni akti kojima su predviđene procedure banke na koje su se službenici pozivali kada su postavljali dodatne formalne uslove za zaključenje navedenih ugovora, iako ih je tužilja tražila.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužilje i utvrdili da je tužena postupanjem svojih zaposlenih stavila tužilju u neravnopravan položaj u odnosu na druge korisnike usluga tužene, odnosno da je tužena diskriminatorski postupala prema tužilji po osnovu vizuelnog hendikepa tužilje, a bez objektivnih i razumnih razloga. Tužena je svojim postupanjem uskratila pravo tužilji da lično istupa u sklapanju ugovora i nametnula joj obavezu da više puta ide u sud i da se izlaže troškovima sudske overe punomoćja i time joj znatno oteža pristup uslugama i proizvodima tužene. Prema stavu nižestepenih sudova tužena je postupala suprotno odredbi člana 13. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, kada je tužilji, kao osobi sa vizuelnih hendikepom, finansijske usluge pružila po drugačijim i nepovoljnijim uslovima od onih pod kojima iste pruža drugim korisnicima. Takođe, tužena je nametnula obavezu tužilji da podnese specijalno sudski overeno punomoćje s obzirom na tužiljino lično svojstvo, što od drugih korisnika usluga ne traži i na taj način je postupila suprotno članu 17. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije. Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužena u više navrata diskriminisla po osnovu vizuelnog hendikepa tužilju, te joj zbog povrede prava ličnosti dosudili novčanu naknadu, primenom odredbe člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je u pobijanoj odluci primenjeno materijalno pravo.

Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom RS (član 21) i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju), a od 07.04.2009. godine i Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/2009). U smislu člana člana 2 tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, diskriminacija i diskriminatarsko postupanje predstavlja svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lice ili grupe, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva pretpostavljenim ličnim svojstvima na bilo kom osnovu (rasi, državljanstvu, nacionalnoj ili verskoj pripadnosti, jeziku, političkim ubeđenjima, polu, ...). Odredbom člana 5. istog zakona, propisano je da su oblici diskriminacije neposredna i posredna diskriminacija, a odredbe čl. 6. i 7. istog zakona, definišu neposrednu i posrednu diskriminaciju kao stavljanje lica (ili grupe lica) u nepovoljniji položaj zbog njegovog (odnosno njihovog) ličnog svojstva, što se može činiti na različite načine – aktom, radnjom ili propuštanjem. Odredbom člana 17. stav 1. istog zakona propisano je da diskriminacija u pružanju javnih usluga postoji ako pravno ili fizičko lice, u okviru svoje delatnosti, odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica, odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne traže od drugih lica ili grupe lica, odnosno ako u pružanju usluga neopravdano omogući prvenstvo drugom licu ili grupi lica.

Odredbom člana 6. stav 1. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom je propisano da su oblici diskriminacije neposredna i posredna diskriminacija, kao i povreda načela jednakih prava i obaveza. Stavom 2. istog člana propisano je da neposredna diskriminacija postoji ako se lica ili grupa u istoj ili sličnoj situaciji bilo kojim aktom ili radnjom stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj zbog njegove, odnosno njihove invalidnosti. Stavom 3. istog člana propisano je da posebna diskriminacija postoji ako se diskriminisani zbog njegove invalidnosti, stavlja u nepovoljniji položaj donošenjem akta ili preduzimanjem radnje koja je prividno zasnovana na načelu jednakosti i nediskriminaciji, osim ako je taj akt ili radnja opravdana zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna. Odredbom člana 13. stav 1. istog zakona, zabranjena je diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama, stavom 2. istog člana propisano je da pod uslugom u smislu tog zakona smatra se svaka usluga koju, uz naknadu ili bez nje, pravno ili fizičko lice pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno trajnog zanimanja, dok je stavom 5. tačka 2. istog člana, propisano da diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga naročito obuhvata pružanje usluga osobi sa invaliditetom pod drugačijim ili nepovoljnijim uslovima od onih pod kojima se usluga pruža drugim korisnicima, osim ako bi pružanje usluge po redovnim uslovima ugrozilo život i zdravlje osobe sa invaliditetom ili drugog lica.

Odredbom člana 5. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga (koji je važio u vreme spornih radnji), korisniku usluge je priznato pravo na zaštitu od diskriminacije i ravnopravan odnos sa davaocem finansijske usluge.

U smislu navedenih odredbi proizlazi da je za utvrđenje diskriminacije, odnosno diskriminatorskog postupanja potrebno da je u odnosu na lice koje traži zaštitu neopravdano pravljena razlika vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica, te ukoliko se lice koje traži sudsku zaštitu našlo u takvoj situciji, diskriminacija postoji, pa samim tim i povrede prava ličnosti diskriminatorskim postupanjem. U konkretnom slučaju, a suprotno navodima revizije, tužilja je učinila verovatnom svoju tvrdnju da je od strane tužene pretrpela diskriminaciju, u pogledu uslova za zaključenje ugovora i pružanja usluga pod drugačijim i nepovoljnijim uslovima nego ostali korisnici usluga ove ustanove, a sve s obzirom na svoje lično svojstvo i s obzirom na svoj hendikep. Tužilja je dokazala da je tužena u okviru svoje delatnosti, a prilikom zaključenja ugovora i otvaranja računa od tužilje tražila ispunjenje uslova (prisustvo punomoćnika, koji će umesto nje da potpiše ugovor, iako je tužilja pismena, prisustvo dva svedoka, specijalno overeno punomoćje), koji nisu traženi od drugih lica, niti je za svoje postupanje pružila tužilji razumno opravdanje, dok tužena nije pružila dokaze na osnovu kojih akata i iz kojih razloga su u spornim prilikama službenici banke od tužilje zahtevali ispunjenje navedenih uslova. Takođe, pravilno su sudovi zaključili da odbijanje tužene banke da dozvoli tužilji da se potpiše faksimilom i zahtevanje da imenuje punomoćnika koji će to učiniti umesto nje, dovodi do neopravdanih posledica za osobe koje nemaju drugi način da se potpišu osim upotrebom faksimila, a pismene su. Na ovaj način tužena je postupila i u potpunosti onemogućila tužilju da ostvari prava koja su uslovljena potpisom, a što je dovelo do nejednakog tretmana tužilje kao osobe sa invaliditetom koja ne može da se svojeručno potpiše u odnosu na osobe koje su u stanju da na ispravu stave svoj potpis.

Ostalim navodima revizije ne dovodi se u pitanje pravilnost pobijane odluke, jer se ponavljaju žalbeni razlozi, koje je drugostepeni sud pravilno cenio, pa je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke. Primenom člana 165. ZPP odbijeni su zahtevi za naknadu revizijskih troškova.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić