U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužilaca - protivtuženih AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik u postupku po reviziji Rajko Jelušić, advokat iz ..., protiv tuženih VV iz ..., GG iz ... i tuženog - protivtužioca GG iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Danica Grubišić, advokat iz ..., radi utvrđenja po tužbi i protivtužbi, odlučujući o reviziji tužilaca - protivtuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6750/17 od 13.09.2019. godine, u sednici održanoj dana 23.06.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca – protivtuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6750/2017 od 13.09.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 4500/14 od 23.12.2016. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu nepokretnosti stana broj ..., u ulici ... broj ... na ..., površine 58,79 m2, upisan u LN ... KO ..., kat. parceli br. ..., zaključen između poklonodavca VV i poklonoprimca GG, overen dana 26.10.1994. godine pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br. .../..., te da ne proizvodi pravno dejstvo, što su tuženi dužni da priznaju i trpe. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti opisane u stavu prvom izreke, zaključen između prodavca GG i kupca DD, overen 06.02.1995. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, Ov br. .../..., te da ne proizvodi pravno dejstvo što su tuženi dužni da priznaju i trpe i da stan ispražnjen od lica i stvari predaju tužiocima na slobodno korišćenje i raspolaganje. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca da tuženi trpe da oni ovo svoje pravo upišu kod nadležnog organa RGZ SKN KO Novi Beograd. Stavom četvrtim izreke, usvojena je predložena privremena mera na opisani način koja će ostati na snazi do pravnosnažnog okončanja ovog postupka. Stavom petim izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca DD kojim je tražio da se utvrdi da je on vlasnik stana opisanog u stavu prvom izreke, što su tužioci – protivtuženi dužni da priznaju i trpe. Stavom šestim izreke, odbijen je kompenzacioni prigovor tuženih kojim su tražili da sud obaveže tužioce da im solidarno isplate iznos od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom od dana presuđenja do isplate, po stopi u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati. Stavom sedmim izreke, tuženi su obavezani da tužiocima naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 400.900,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6750/17 od 13.09.2019. godine, stavom prvim izreke, prvostepena presuda je potvrđena u stavu šestom izreke (o kompenzacionom prigovoru) i u tom delu je žalba tuženih odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, ista presuda je preinačena u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi ništavost ugovora o poklonu nepokretnosti – stana broj ... u ulici ... ... na ..., površine 58,79 m2 izgrađen na kat. parceli broj ... upisan u LN ... KO ..., zaključen između poklonodavca VV i poklonoprimca GG, overen 26.10.1994. godine pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... te da ne proizvodi pravno dejstvo, što bi tuženi bili dužni da priznaju i trpe. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca koji su tražili da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti opisane u stavu prvom izreke, zaključen između prodavca GG i kupca DD, overen 06.02.1995. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br. .../.., te da ne proizvodi pravno dejstvo, što su tuženi dužni da priznaju i trpe i da im stan ispražnjen od lica i stvari predaju tužiocima na slobodno korišćenje i raspolaganje. Stavom četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tuženi obavežu da trpe da tužioci ovo svoje pravo upišu kod nadležnog organa RGZ SKN KO Novi Beograd. Stavom petim izreke, preinačeno je rešenje o privremenoj meri sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude. Stavom šestim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu petom izreke, tako što je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog DD i utvrđeno da je on vlasnik stana opisanog u stavu prvom izreke, što su tužioci-protivtuženi dužni da priznaju i da trpe. Stavom sedmim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu sedmom izreke prvostepene presude, pa su tužioci obavezani da tuženima na ime troškova parničnog postupka isplate 1.025.400,00 dinara u paricionom roku.

Protiv navedene pravnosnažne presude tužioci - protivtuženi su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14) koji se u ovom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilaca nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti; a nisu osnovani navodi revizije o učinjenim bitnim povredama iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP jer nije odlučeno o zahtevu o kojem je ranije pravnosnažno presuđeno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilaca sada pok. ĐĐ je 1994. godine potpisao punomoćje koje je 04.10.1994. godine sudski overeno pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../..., kojim je ovlastio advokata Zorana Cvijanovića da u njegovo ime može prodati stan broj ... u ul. ... br. ... u ... . Ovde tužena VV kao kupac zaključila je sa prodavcem ĐĐ koga je zastupao advokat Zoran Cvijanović po overenom punomoćju, ugovor o kupoprodaji ovog stana koji je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, dana 14.10.1994. godine pod Ov br. .../... . VV je kao poklonodavac sa svojim sinom GG kao poklonoprimcem zaključila ugovor o poklonu overen 26.10.1994. godine kod Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ov br. .../..., kojim mu je poklonila navedeni stan. Ovde tuženi GG je kao prodavac sa ovde tuženim - protivtužiocem DD kao kupcem 06.02.1995. godine zaključio ugovor o kupoprodaji overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br. .../... kojim mu je prodao isti stan. Tuženi – protivtužilac je upisan kao vlasnik predmetnog stana u LN ... KO ... sa udelom od 1/1. Pravnosnažnom presudom zbog izostanka Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 8625/94 od 05.12.1995. godine donetom po tužbi tužilje EE, supruge ĐĐ, poništeno je navedeno punomoćje kojim je ĐĐ, ovlastio advokata Zorana Cvijanovića za zaključenje kupoprodajnog ugovora, a poništene su i radnje koje je on po ovom punomoćju preduzeo. Pravnosnažnom presudom na osnovu priznanja istog suda P 4647/07 od 07.07.2008. godine, donetom po tužbi ovde tužilaca, utvrđeno je da ugovor o kupoprodaji predmetnog stana sudski overen 14.10.1994. godine između ĐĐ kao prodavca, koga je zastupao po sudski overenom punomoćju advokat Zoran Cvijanović, ne proizvodi pravno dejstvo. U obrazloženju ove presude je navedeno da je podneskom od 17.01.2008. godine tužena priznala tužbeni zahtev. Otac tužilaca ĐĐ, preminuo je 07.11.1998. godine, a tužioci su rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu O 3203/00 od 17.01.2001. godine oglašeni za naslednike na predmetnom stanu sa udelima od po ½ idealnih delova, budući da njegova supruga Verica nije istakla zahtev za izdvajanje po osnovu sticanja u braku. Iako je hospitalno lečen u psihijatrijskoj bolnici u periodu od 15.10. do 07.11.1994. godine, kada je samovoljno napustio lečenje, sada pok. ĐĐ, nije bio lišen poslovne sposobnosti. Njegova supruga EE je dva puta podnosila takve predloge (za lišenje poslovne sposobnosti) Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, ali su isti okončani povlačenjem predloga (u predmetima R2 113/94 i R2 89/02).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbene zahteve tužilaca, a odbio protivtužbeni zahtev tuženog i kompenzacioni prigovor (koji nije predmet revizijske ocene). Svoju odluku o ništavosti pobijanih sudski overenih ugovora o poklonu od 26.10.1994. godine i o kupoprodaji od 06.02.1995. godine, bazirao je na pravnom dejstvu pravnosnažnih presuda i to presude zbog izostanka kojom je poništeno sudski overeno punomoćje na osnovu kojeg je zaključen ugovor o kupoprodaji predmetnog stana od 14.10.1994. godine između prodavca ĐĐ i kupca VV, kao i sve proistekle radnje i presude na osnovu priznanja kojom je utvrđeno da taj kupoprodajni ugovor ne proizvodi pravno dejstvo. Na osnovu tog ugovora je potom došlo do prenosa prava svojine na istom stanu po osnovu ugovora čija se punovažnost osporava u ovom parničnom postupku. Zaključivši da te pravnosnažne presude u ovom parničnom postupku imaju intervencijsko i činjenično dejstvo, to su po principu „domino efekta“ proizvele kao pravnu posledicu ništavost ugovora o poklonu (po osnovu kojeg je VV prenela pravo svojine na tom stanu sinu GG), a onda i ništavost ugovora o kupoprodaji (kojim je GG prodao isti stan tuženom – protivtužiocu DD). Ocenio je takođe da protivtužilac nije mogao postati vlasnik predmetnog stana ni na osnovu člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, putem redovnog održaja od deset godina računajući taj rok od dana zaključenja ugovora 06.02.1995. godine jer isti nije istekao do januara meseca 2002. godine kada su tužioci podneli tužbu za njegovo iseljenje u predmetu P 75/02.

Pobijanom drugostepenom presudom preinačena je prvostepena presuda i odbijeni su tužbeni zahtevi, a usvojen protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca DD za utvrđenje prava svojine na predmetnom stanu. Po stanovištu drugostepenog suda se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da pravnosnažne presude zbog izostanka i na osnovu priznanja imaju intervencijsko i činjenično dejstvo u ovoj parnici na način da to stvara za posledicu zaključak o ništavosti pobijanih ugovora. S tim u vezi ocenio je da je u parnici P 8625/94 za poništaj punomoćja, pored tuženog Zorana Cvijanovića, kao tužena strana morao biti označen i vlastodavac ĐĐ jer punomoćje po svojoj pravnoj prirodi predstavlja dvostrani ugovor po nalogu, tako da bi oni predstavljali jedinstvene suparničare. Sledom toga je izveo zaključak da zato nisu bili ispunjeni kumulativni uslovi propisani u članu 332. ZPP za donošenje presude zbog izostanka. Isto tako, ocenio je da je u parnici P 4649/07 za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji stana od 14.10.1994. godine, tuženoj u tom postupku, postavljen privremeni zastupnik (jer je bila nepoznata na adresi navedenoj u tužbi) koji je u odgovoru na tužbu priznao tužbeni zahtev u celosti. Zaključio je da iz tog razloga nije bilo uslova da sud u tom postupku donese presudu na osnovu priznanja pošto je reč o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati iz člana 3. stav 3. ZPP a imajući u vidu da privremeni zastupnik tužene iz reda advokata očigledno nije postupao u interesu stranke koju je zastupao.

Osim toga, imajući u vidu da među parničnim strankama nije bila sporna činjenica da otac tužilaca sada pok. ĐĐ nije bio lišen poslovne sposobnosti, te da tužioci na kojima je bio teret dokazivanja u smislu člana 231. stav 3. ZPP, nisu dokazali činjenicu da u vreme overe punomoćja kojim je ovlastio Zorana Cvijanovića za prodaju navedenog stana, njihov otac nije bio sposoban za rasuđivanje, kao ni činjenice da je davanje ovog punomoćja bilo posledica prevare, što bi predstavljalo razloge za poništaj ugovora zbog mana volje ili za ništavost ugovora, zauzeo je stanovište da je tužena VV po osnovu punovažnog sudski overenog kupoprodajnog ugovora stekla pravo svojine na predmetnom stanu koji je potom poklonila sinu, a ovaj ga posle prodao, takođe, sudski overenim kupoprodajnim ugovorom ovde tuženom – protivtužiocu. Kako je tuženi – protivtužilac DD stekao pravo svojine na predmetnom stanu na osnovu člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO) to on kao vlasnik stana na osnovu člana 3. stav 1. istog zakona, ima pravo da ovu nepokretnu stvar drži i koristi, zbog čega je odbijen zahtev tužilaca da im ovaj stan (ispražnjen od lica i stvari) preda na slobodno korišćenje i raspolaganje.

Pored toga je ocenio da bi tuženi – protivtužilac pravo svojine na spornom stanu stekao i održajem na osnovu člana 28. stav 2. Zakona osnovama svojinskopravnih odnosa kao savestan i zakonit držalac u periodu dužem od 10 godina, s obzirom na to da je ugovor o kupoprodaji koji predstavlja pravni osnov sticanja zaključen 1994. godine a da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 11.09.2008. godine, imajući u vidu da se savesnost državine pretpostavlja na osnovu člana 72. stav 3. istog zakona. Smatrajući da je bez uticaja činjenica što su tužioci pokrenuli postupak za njegovo iseljenje u predmetu P 75/02 po tužbi podnetoj 10.01.2002. godine obzirom da je njihov tužbeni zahtev u toj parnici odbijen pravnosnažnom presudom.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno, iako se osnovano u reviziji ukazuje da se u drugom parničnom postupku ne može preispitivati ispunjenost uslova za donošenje presuda zbog izostanka i na osnovu priznanja donetih u ranijim parnicama. Međutim, ne može se prihvatiti zaključak prvostepenog suda da (pravnosnažne) procesne presude imaju intervencijsko i činjenično dejstvo na ishod ovog parničnog postupka s obzirom na to da presude zbog izostanka i na osnovu priznanja predstavljaju presude koje nisu donete kao rezultat meritornog, suštinski materijalnopravnog raspravljanja pitanja punovažnosti punomoćja, niti pitanja punovažnosti sudski overenog kupoprodajnog ugovora koji je bio osnov za dalja raspolaganja izvršena pobijanim sudski overenim ugovorima o poklonu i o kupoprodaji, koji su svi za predmet imali isti stan.

Subjektivne granice pravnosnažne presude, koja prema članu 360. ZPP, deluje samo među parničnim strankama (stav 1), proširene su i prema trećim licima zbog prirode spornog prava ili pravnog odnosa, pravnog odnosa koji postoji između stranaka i trećih lica ili ako je to propisano zakonom (stav 2) a pravnosnažnost presude se vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave (stav 3). Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda sve to ukazuje na zaključak da se intervencijsko dejstvo presude vezuje za pravnosnažne meritorne odluke u kojima je raspravljena suština materijalno-pravnog odnosa, a ne za tzv. procesne presude kao što su presuda zbog izostanka i presuda na osnovu priznanja.

Prema tome, kako tužioci u ovoj parnici nisu dokazali da njihov sada pokojni otac nije bio poslovno sposoban u vreme davanja specijalnog punomoćja za zaključenje ugovora o kupoprodaji sa ovde tuženom VV, što je drugostepeni sud pravilno cenio kao prethodno pravno pitanje, nalazeći da nema razloga za ništavost pobijanih ugovora o poklonu i ugovora o kupoprodaji kojima je raspolagano istom nepokretnošću jer ovi ugovori nisu zaključeni protivno zakonu, dobrim poslovnim običajima i javnom poretku (član 103. Zakona o obligacionim odnosima). Naprotiv, ovim ugovorima izvršen je prenos prava svojine na predmetnom stanu u obimu stečenog prava vlasništva ranijeg sticaoca nepokretnosti koji je u tom obimu (stečenog prava vlasništva) preneo to pravo na sledećeg sticaoca. Pritom je kupoprodajni ugovor na osnovu kojeg je protivtužilac stekao pravo vlasništva na predmetnom stanu, sudski overen i ispunjava sve uslove iz člana 4. u to vreme važećeg Zakona o prometu nepokretnosti („Sl. glasnik RS“, br.43/81, sa izmenama).

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić