Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom dozvoljenih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 19.12.2004. godine oko 2,02 časova u Novom Sadu na raskrsnici ulica ... i ..., dogodila se saobraćajna nezgoda u kojoj je učestvovalo putničko vozilo ''...'' reg. oznake ... koje je u vlasništvo tuženog BB, a kojim je upravljao ovde tuženi VV, rođeni brat tuženog, i putničko vozilo ''...'' reg. oznake ... vlasništvo tužioca kojim je upravljao njegov sin GG. Neposredno pre nastanka saobraćajne nezgode VV se kretao ulicom koja nije imala prvenstvo prolaza, no i pored alkohola GG je reagovao pravovremeno, jer je vozilo ''...'' počelo da ulazi u prostor desne saobraćajne trake za pravo. Bezbednosna brzina za ovu saobraćajnu situaciju bila bi za vozilo kojim je pod dejstvom alkohola upravljao GG 62,6 km/h, a za treznog vozača 71,9 km/h. Da se vozilo GG u navedenoj situaciji kretalo dozvoljenom brzinom do saobraćajne nezgode ne bi došlo bez obzira na to što je on vozilom upravljao pod dejstvoj alkohola u krvi. S druge strane tuženi VV u raskrsnicu je ušao bez prethodno dobre provere saobraćajne situacije čime je provocirao nastanak saobraćajne nezgode. Veštačenjem je utvrđeno da je na automobilu ''...'' nastupila totalna šteta ista je opredeljena na iznos od 504.783,22 dinara. Visina poreza na prenos apsolutnih prava pri kupovini takvog vozila je 2,5% što iznosi 17.027.21 dinar. Vozilo BB bilo je osigurano kod ''DD osiguranja'' AD ... .

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan. Pri tome nalazi da kod tužioca i tuženog postoji podeljena odgovornost jer postoji doprinos oba vozača nastanku saobraćajne nezgode, a time i nastanku štete. Vozač GG se kretao nedozvoljenom brzinom (124,88 km/h iako je dozvoljena brzina 60 km/h), a vozač VV je ušao u raskrsnicu sa sporednog puta i nije prethodno pažljivo proverio saobraćajnu situaciju i nije se uverio da se u saobraćaj na raskrsnici može bezbedno uključiti, čime je provocirao nastanak saobraćajne nezgode. Pri tome, prvostepeni sud nalazi da je doprinos oba učesnika u saobraćaju podjednako 50% pa je dosudio 50% iznosa tužiocu od utvrđenog putem veštačenja, tj. iznos od 252.391,60 dinara na ime naknade štete za vozilo, a na ime troškova vezano za porez na prenos apsolutnih prava 8.513,60 dinara. Pri tome, pored primene odredbe člana 192. ZOO prvostepeni sud nalazi da se odgovornost tuženog zasniva na članu 154. stav 1, čl. 155, 185. stav 1. i čl. 178. i 189, kao i člana 174. ZOO.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvo pravno stanovište prvostepenog suda, nalazeći da se u ovom slučaju kroz primenu člana 176. stav 1. ZOO može primeniti zaključak da tuženi nije odgovoran za nastalu štetu jer isti nije vlasnik vozila, te da na strani tuženog postoji nedostatak pasivne legitimacije. Po nalaženju drugostepenog suda, da bi vlasnik stvari odgovarao solidarno sa vozačem bilo je potrebno da je u smislu člana 176. stav 2. ZOO šteta proizašla iz neke skrivene mane ili skrivenog svojstva stvari, na koje korisnik ustvari vlasnik nije skrenuo pažnju ili da u smislu člana 176. stav 4. ZOO lice kome je imalac opasne stvari poverio stvar nije bilo sposobno ili da nije bilo ovlašćeno da rukuje sa opasnom stvari što ovde nije bio slučaj, stoga tuženi kao vozač nije deliktno odgovoran u smislu člana 176. stav 1. ZOO, pa je usvajajući žalbu preinačio tužbeni zahtev tužioca i isti odbio kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto stanovište drugostepenog suda jer smatra da je zasnovano na pogrešnoj primeni odredbe člana 176. ZOO. Ovo, najpre, iz razloga što član 174. ZOO propisuje da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi. Tuženi je vlasnik stvari. S druge strane, prema članu 176. stav 1. propisano je da: umesto imaoca stvari i isto kao on, odgovara lice kojem imalac poveri stvar da se njome služi ili lice koje je inače dužno da je nadgleda, a nije kod njega na radu''. Iz ovakve formulacije naznačenog stava citiranog člana ne proizilazi da u slučaju kad postoji odgovornost lica kome je stvar poverena na upotrebu ne odgovara i imalac stvari, već sasvim jasno proizilazi da postoji njihova solidarna odgovornost vezano za štetu učinjenu trećim licima jer formulacija iza reči umesto imaoca stvari ''i isto kao'' ukazuje na činjenicu da pored imaoca stvari odgovara i lice kome je stvar ''poverena na upotrebu'' ili lice koje je inače dužno da je nadgleda. Drugostepeni sud pogrešno tumači odredbu člana 176. stav 2. ZOO kada nalazi da bi vlasnik stvari odgovarao solidarno sa vozačem, bilo je potrebno da je šteta proizašla iz neke skrivene mane ili skrivenog svojstva stvari, na koje korisnik ustvari vlasnik stvari nije skrenuo pažnju. Ovo iz razloga, jer pomenuta zakonska odredba opredeljuje solidarnu odgovornost i imaoca stvari i lica koje se ''njome služi'' za štetu pričinjenu trećim licima, ukoliko se ne radi o trajnijem davanju stvari držaocu ''da se njome služi'' već o davanju stvari da se njome ''privremeno posluži''. Ovo stoga što zakonodavac govori o poveravanju opasne stvari drugome ''da se njome služi'' – dakle trajni glagol ''služiti se'' a neupotrebljava trenutni glagol ''poslužiti se''. Iz toga bi se moglo zaključiti da je on imao u vidu davanje stvari drugome za izvesno duže vreme, koje omogućuje kontrolu i vlast raspolaganja njome. Kratkotrajno poveravanje opasne stvari drugome (kao što je ovde slučaj) ne bi bilo u stanju da dovede do prestanka odgovornosti imaoca i nastanka samo odgovornosti držaoca, nego i imalac ostaje odgovoran solidarno sa držaocem. Imalac odgovora bez obzira na krivicu, a držalac – ukoliko je kriv za štetu. Stoga se ne može prihvatiti pravno shvatanje drugostepenog suda da tuženi, kao imalac stvari, nije solidarno odgovoran za nastalu štetu. Kako je visina štete pravilno utvrđena putem veštačenja i kako je pravilno opredeljen doprinos u nastanku visina štete, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu odredbe člana 416. stav 2. ZPP uvažio reviziju tužioca i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluku o troškovima postupka doneta je primenom odredbi čl. 150, 153. stav 1, čl. 154, 163. st. 1-4. i člana 165. stav 2. ZPP. Dosuđeni iznos troškova revizijskog postupka čini naknadu za sastav revizije u visini od 12.000,00 dinara i takse na reviziju od 29.695,64 dinara (koliko je i traženo), a što je u skladu sa važećom advokatskom i taksenom tarifom.

Predsednik veća-sudija dr

Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić