Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 47/23 od 09.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe tužilaca i tuženih i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, usvojena je žalba tužilaca izjavljena protiv dopunske presude koja je preinačena tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilaca u delu kojim su tražili da se tuženima zabrani da im prilaze na udaljenosti većoj od 20 metara a do traženih 50 metara. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da tužiocima naknade troškove žalbenog postupka u iznosu od 49.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova sastava istog.

Ispitujući pobijanu pravnosnažnu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) u vezi člana 202. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/2005 i 6/2015), Vrhovni sud je našao da revizija tuženih nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sin tuženih, a tužilja je njihova snaja i između njih postoje razmirice. Tužioci su živeli u ... u ulici ... broj .., a tuženi u ulici ... broj .., koje kuće se međusobno graniče i između njih nema ograde. Stambeni deo u kojem žive tuženi se graniči sa pomoćnim objektima na parceli tužilaca. Tužilac se 26.07.2020. godine oko 20,30 časova vraćao kući i u dvorištu je naišao na tuženu koja je počela da ga vređa, da mu govori da je konj, majmun, da mu je žena ku.vetina, nakon čega je došao i tuženi koji mu je rekao da je majmun i da će ga pregaziti traktorom. Kada je tuženi seo u traktor, tužilac se uplašio. Nakon toga, tuženi je sekirom razbio dva bicikla, a tužiljinom sinu koji ima 13 godina je rekao da će ga iskasapiti ako pređe prag. Tada je tužilja izašla iz kuće, a tuženi su je psovali. Tužena je prišla tužilji i počela da je udara. Udarila ju je šakom u predelu levog obraza, a zatim je izgrebala noktima, te je tužilja zadobila višestruke ogrebotine leve nadlaktice. Sve vreme tuženi je vikao na tužioca da će ga ubiti pištoljem, nakon čega je tužilac pozvao policiju koja je izašla na mesto događaja i smirila situaciju. Mesec dana nakon ovog događaja došlo je ponovo do verbalnog sukoba između parničnih stranaka kada je tuženi vređao tužioce i tužiljinog sina iz prvog braka koji sa njima živi i tom prilikom je ponovio da će ga iskasapiti ako pređe granicu dvorišta. Rešenjima Osnovnog suda u Rumi NP 81/20 i NP 82/20 od 28.07.2020. godine naloženo je tuženima da ne prilaze i ne kontaktiraju sa tužiocima kao žrtvama nasilja, tj. produžena je hitna mera zabrane tuženima da kontaktiraju sa žrtvama nasilja. Oba rešenja su doneta povodom štetnog događaja od 26.07.2020. godine. Zbog ovog događaja tužena je osuđena pravnosnažnom krivičnom presudom K 518/20 od 03.02.2021. godine zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ. Dana 15.11.2020. godine tužena je preskočila ulaznu kapiju kuće u kojoj su tada živeli tužioci i po dvorištu rasula smeće i srušila kućicu za psa, a zatim je 18.11.2020. godine rekla tužilji (misleći na njenu decu) da ućutka kopilad jer će ih ona ućutkati, pri čemu joj se i tuženi obratio pogrdnim rečima bliže citiranim u prvostepenoj presudi. Presudom na osnovu priznanja Osnovnog suda u Rumi P 1158/21 od 09.11.2021. godine naloženo je tužiocima da se isele sa svim licima i stvarima iz kuće u kojoj su živeli u vreme opisanih štetnih događaja (u ulici ... broj .. u ...) i da je predaju u državinu tuženima. Tužioci su se iselili iz kuće i sada žive na drugom kraju ..., ali tužilac svakodnevno dolazi na plac gde su ranije živeli jer tu ima letnjikovac i drži kamione, a povremeno dolazi i tužilja sa decom, iako konstantno osećaju strah zbog opisanih događaja i ponašanja tuženih.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo zauzevši stanovište da u konkretnom slučaju postoji nasilje u porodici u smislu člana 197. stavovi 1. i 2. tačke 1., 2. i 6. Porodičnog zakona, čiji su akteri tuženi u svojstvu nasilnika i tužioci u svojstvu žrtava. Po utvrđenom postojanju porodičnog nasilja, pravilno su sudovi izrekli tuženima mere zaštite od nasilja predviđene članom 198. stav 2. tačke 3., 4. i 5. istog Zakona, procenjujući stepen ugroženosti tužilaca i pokazujući „nultu toleranciju“ na nasilje sa ciljem da se ne samo otklone posledice nasilja, već i da se deluje preventivno radi sprečavanja ponavljanja nasilnog ponašanja i eventualno nastanka težih posledica.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Nasilje u porodici definisano je odredbom člana 197. stav 1. Porodičnog zakona kao ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Karakteristični vidovi nasilja (imenovani oblici nasilja) određeni su stavom 2. istog člana, uz određivanje da se nasiljem u porodici smatra i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (neimenovani oblici nasilja). Mere zaštite od nasilja u porodici propisane su članom 198. Porodičnog zakona i to su mere koje sud izriče u parničnom postupku, odnosno u porodičnopravnom sistemu zaštite od nasilja u porodici, nezavisno od krivičnopravne zaštite od nasilja u porodici i mera koje se izriču u postupcima pred drugim nadležnim državnim organima u skladu sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici („Službeni glasnik RS“ broj 94/2016 i 10/2023). Mere porodično-pravne zaštite mogu egzistirati nezavisno od krivičnog gonjenja za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. Krivičnog zakonika i iste mogu biti primenjene i u slučaju kada nema elemenata krivičnog dela. Ovo posebno ako se ima u vidu da se definicija nasilja u porodici koju daje Porodični zakon znatno razlikuje od krivične definicije tako što se nasiljem smatra daleko širi krug radnji.

Imajući u vidu navedeno, a polazeći od porodično-pravne definicije nasilja u porodici i utvrđenog činjeničnog stanja koje se može podvesti pod tu definiciju, neosnovani su revizijski navodi da u konkretnom slučaju nije bilo mesta izricanju tuženoj GG mere zabrane približavanja tužiocima kao članovima porodice i pristupa u prostor oko mesta njihovog stanovanja i rada samo iz razloga što joj je u krivičnom postupku izrečena mera bezbednosti identične sadržine zbog istog događaja nasilja u porodici.

Kako se parnične stranke već duže vreme nalaze u evidentnom konfliktnom odnosu (što se revizijom ni ne osporava), odnosno postoji porodična istorija nasilja kao i dugogodišnji poremećeni porodični odnosi, u takvoj situaciji su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je potrebno i opravdano izreći oboje tuženima mere zaštite od nasilja u porodici u smislu člana 198. stav 1. Porodičnog zakona. Mere su im izrečene ne samo kao sankcija za učinjenu povredu, već i u cilju zaštite tužilaca, odnosno iz preventivnih razloga radi sprečavanja budućeg nasilja i uznemiravanja, te obezbeđenja spokojstva i bezbednosti tužiocima kao žrtvama nasilja, u skladu sa datim mišljenjem nadležnog centra za socijalni rad.

Preostalim navodima revizije se osporava odluka o troškovima postupka koja je po oceni Vrhovnog suda doneta pravilnom primenom opšteg procesnog pravila o naknadi troškova postupka iz člana 153. stav 1. ZPP prema kojem je stranka koja izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, a koje se u ovom postupku može primeniti na osnovu člana 202. Porodičnog zakona.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju one troškove koji su potrebni radi vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, to je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić