Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 369/22 od 03.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog i prvostepena presuda potvrđena u stavu drugom izreke i delu stava prvog izreke kojim je tuženi obavezan da tužilji na ime naknade nematerijalne štete za duševni bol zbog smanjene životne aktivnosti plati 193.500,00 dinara, za fizički bol 112.000,00 dinara, za duševni bol zbog naruženosti 90.000,00 dinara i za strah 100.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 30.09.2021. godine do isplate, dok je u preostalom delu stava prvog izreke preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime naknade štete za duševni bol zbog smanjene životne aktivnosti plati još 156.500,00 dinara, za fizički bol još 68.000,00 dinara i za strah još 30.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 30.09.2021. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima iz stava trećeg izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi da naknadi tužilji na ime troškova parničnog postupka iznos od 142.500,00 dinara. Stavom trećim izrkee, određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), pa je našao da je u delu kojim je Apelacioni sud u Beogradu preinačio prvostepenu presudu revizija tužilje dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, ali da nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je povređena kao putnik na mopedu u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila ...2018. godine u Beogradu, a koju je skrivio osiguranik tuženog koji je upravljao putničkim motornim vozilom. Tužilja svojim ponašanjem nije doprinela prouzrokovanju štete. U vansudskom postupku, tužilji je dana 25.12.2018. godine od strane tuženog isplaćeno 200.000,00 dinara na ime naknade za duševni bol zbog smanjene životne aktivnosti, 170.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 120.000,00 dinara za pretrpljeni strah i 60.000,00 dinara za duševni bol zbog naruženosti, kao i 4.940,00 dinara na ime troškova lečenja. Odlukom tuženog od 31.01.2019. godine odbijen je prigovor ovde tužilje kao oštećene, nakon čega je tužilja podnela tužbu u ovom predmetu, smatrajući da je šteta veća od isplaćenih iznosa. Medicinskim veštačenjem utvrđeno je da je tužilja pretrpela tešku telesnu povredu u vidu preloma kostiju u donjoj trećini desne potkolenice. Povreda je lečena hirurškom intervencijom i fizijatrijskim metodama. Tužilja je bila na bolničkom lečenju od ..- ...2018. godine, operisana je ...2018. godine, a u ... 2018. godine je bila na rehabilitaciji u Institutu „Selters“. Utvrđeno je da je zadobijena povreda ostavila trajne posledice na životnu aktivnost tužilje u vidu smanjene grube mišićne snage desne potkolenice i blagog ograničenju pokreta desnog skočnog zgloba, zbog čega je tužiljina životna aktivnost umanjena za 10% i ogleda se u smetnjama u svim aktivnostima koje zahtevaju angažovanje donjih ekstremiteta kao što su duže strajanje, hodanje, podizanje i nošenje tereta, rad u prinudnim položajima tela i lošim mikroklimatskim uslovima. Izgled povređene noge je izmenjen ožiljcima bliže opisanim u nižestepenim odlukama, vidljivim za okolinu kada je povređena noga otkrivena, zbog čega kod tužilje postoji naruženosti lakog do srednjeg stepena. Neposredno nakon povređivanja i kasnije u toku lečenja tužilja je trpela fizičke bolove i strah čiji su intenzitet i dužinu trajanja detaljno utvrdili i opisali nižestepeni sudovi u svojim odlukama, na koje se upućuje radi izbegavanja suvišnog ponavljanja.

Odlučujući o tužbenom zahtevu tužilje na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženog, kao osiguravača štetnika, da naknadi tužilji, kao trećem oštećenom licu, tražene vidove nematerijalne štete u iznosima koje je obračunao tako što je iznose za koje je našao da predstavljaju pravičnu novčanu naknadu u vreme presuđenja umanjio za iznose koje je tuženi u vansudskom postupku isplatio tužilji kao nesporan deo štete.

Drugostepeni sud je smatrao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenice od značaja za ocenu visine nematerijalne štete, ali da je pogrešio kada je iznose naknada opredeljene prema kriterijumima u vreme presuđenja stavljao u proporciju sa nominalnim iznosima koji su tužilji isplaćeni u vansudskom postupku dve godine ranije, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i smanjio dosuđene iznose naknade.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 200. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO, propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.). Prilikom odlučivanja o zahtevu na naknadu nematerijalne štete, kao i visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.)

Naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju (zadovoljenje) kojom se ublažavaju poremećaji u duhovnoj (psihičkoj) sferi oštećenog. Ona nije cena bola koji se trpi i ne predstavlja supstituciju imovinskih vrednosti umesto ličnih dobara. Novcem kao opštim merilom vrednosti oštećenom se omogućuje da pribavi sebi izvesnu prijatnost i zadovoljstvo u najširem smislu reči tako da se u njegov psihički život unese jedan pozitivan elemenat nasuprot bolu koji trpi. Ta novčana svota u cilju obeštećenja zavisi od više faktora i svih okolnosti slučaja. Za tražene vidove štete među najrelevantnije faktore spada intenzitet i dužina trajanja bolova i straha oštećenog. Imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, a naročito činjenicu da pravična naknada nematerijalne štete ne predstavlja reparaciju, već satisfakciju radi uspostavljanja psihičke i emocionalne ravnoteže koja je postojala pre štetnog događaja, Vrhovni kasacioni sud smatra da je drugostepeni sud pravilno cenio kao relevantnu činjenicu da je od vansudske isplate do presuđenja u ovoj parnici proteklo više od dve godine, koja je od uticaja prilikom opredeljivanja visine pravičnog obeštećenja za tražene vidove nematerijalne štete. Zbog proteka vremena, pravilno je drugostepeni sud postupio kada je odmerio pravičnu novčanu naknadu na dan vansudske isplate, zatim utvrdio u kom procentu je tužilja namirena sa vansudskom isplatom, te joj dosudio preostali nenamireni procenat do pune naknade koja je odmerena kao pravična u vreme presuđenja. Ovakvom metodologijom obračuna, koja se neosnovano osporava revizijskim navodima tužilje, dosuđena je pravična naknada i u skladu sa ekonomskom situacijom u državi, u visini koja nije u suprotnosti sa značajem povređenih dobara i cilju kome naknada nematerijalne štete služi i kojom se ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2. ZOO).

Sledom izloženih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne drugostepene presude, primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija u tom delu nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da pobijani potvrđujući deo na ime tražene naknade namaterijalne štete (ukupno 995.500,00 dinara) očigledno ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije iz citiranog člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke ove odluke, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić