Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6326/21 od 20.04.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), pošto ne postoji potreba razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, niti novog tumačenja prava, već se revizijom osporava utvrđeno činjenično stanje. Predmet tražene pravne zaštite tužioca je naknada štete po osnovu neisplaćenih dodataka za negu i pomoć u periodu od jula 2017. godine do decembra 2019. godine zaključno. Prema utvrđenom činjeničnom stanju konačnim rešenjem Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – Odeljenje u Prištini od 20.11.1998. godine tužiocu je kao civilnom invalidu rata prve grupe sa 100% invaliditeta priznato pravo na dodatak za tuđu negu i pomoć srednjeg stepena počev od 01.11.1997. godine pa nadalje, sve dok ispunjava zakonom propisane uslove. U utuženom periodu tužena nije isplaćivala tužiocu naknadu za tuđu negu i pomoć uprkos postojanju sredstava za te namene. Stoga su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev primenom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO u vezi člana 10. Zakona o pravima civilnih invalida rata („Službeni glasnik RS“, br.52/96), članova 28. i 40. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ”, br. 24/98, 29/98 i 25/00 – US i „Službeni glasnik RS”, br. 101/05 – dr. zakon, 111/09 – dr. zakon i 50/18), koji je bio na snazi sve do stupanja na snagu Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Službeni glasnik RS“, br.18/20 od 03.03.2020.godine), na koji se revizija poziva i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Pobijana drugostepena presuda ne odstupa od sudske prakse u pogledu primene odredbe materijalnog prava kako kada je reč o pravu tužioca na isplatu dospelih mesečnih iznosa koji su predmet njegovog potraživanja, koji tužiocu nisu isplaćeni nezakonitim i nepravilnim radom organa tužene (član 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO), tako ni u pogledu zatezne kamate na dospele neisplaćene iznose, jer prouzrokovana šteta dospeva danom njenog nastanka (član 186. ZOO).

Činjenica da je tužilac propustio da dostavi originale rešenja o priznanju navedenog prava, već je dostavio kopiju istih, bez klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti, je bez uticaja jer je konačnim rešenjem Ministarstva za rad, boračka i socijlna pitanja – Odeljenje u Prištini dana 20.11.1997. godine, poništeno prethodno doneto rešenje i tužiocu istovremeno priznato pravo na dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica trećeg stepena, u mesečnom iznosu od 46% od mesečnog iznosa lične invalidnine prve grupe počev od 01.11.1997. godine pa nadalje trajno sve dok ispunjava zakonske uslove.

S obzirom na izloženo, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje posebnoj reviziji predviđenoj članom 404. stav 1. ZPP, pa je na osnovu stava 2. istog člana Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije tužene na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP u vezi odredbe člana 403. stav 2. ZPP pa je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 2. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-prvnim sporovima, ako vrednost spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

U konkretnom slučaju tužba radi naknade štete je podneta 09.04.2019. godine. Podneskom od 01.09.2020. godine, tužilac je konačno opredelio tužbeni zahtev na iznos od 1.231.108,60 dinara. Tako označeni iznos ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja pa revizija nije dozvoljena.

Imajući u vidu izneto, na osnovu odredbe člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić