Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04 i 111/09) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je koristio prostor tuženog po osnovu zaključenog pismenog ugovora o zakupu od 05.06.1997. godine. Ugovor je zaključen na period važenja od 10 godina sa klauzulom da tuženi najkasnije treba da se iseli iz naznačenog prostora 31.12.2007. godine. Po isteku roka od 10 godina tuženi je iselio tužioca iz prostora 13.06.2007. godine. Tom prilikom sve stvari tužioca koje su se nalazile u zakupljenom prostoru tuženi je dislocirao i smestio u sportsku halu. Komisija koju je formirao tuženi napravila je popisnu listu, a na osnovu veštaka ekonomske struke prvostepeni sud je utvrdio visinu vrednosti stvari koje su bile dislocirane iz predmetnog spornog prostora u sportsku halu. Vrednost naznačene robe prema nalazu i mišljenju veštaka je 14.273.969,00 dinara. Pre iseljenja tužiocu je uručena opomena za iseljenje, po kojoj tužilac nije postupio.

Prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev u celini sa obrazloženjem da je tužilac na opomenu za iseljenje koja mu je dostavljena 25.05.2007. godine (primljena dana 27.05.2007. godine) odgovorio tuženom da nije u mogućnosti da se iseli iz zakupljenog prostora jer se u istom nalazi veća količina robe predviđena za raspodelu korisnicima pomoći i da ne raspolaže drugim prostorom. Pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Novom Pazaru od 02.07.2007. godine usvojen je zahtev tužioca i utvrđeno da je tuženi smetao tužioca u mirnom i faktičkom posedu poslovnog prostora. Tužilac je redovno plaćao troškove električne energije. Ugovor je bio zaključen sa rokom važenja od 05.06.1997. godine u trajanju od 10 godina najkasnije do 31.12.2007. godine. Poslednji dan roka za iseljenje po zahtevu tuženog imajući u vidu opomenu za iseljenje bio je 28.03.2007. godine, odnosno 27.05.2007. godine (po drugom zahtevu). Kako ugovor nije raskinut niti je otkazan u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud zaključuje da je tuženi postupio protivno odredbama člana 595. i 599. Zakona o obligacionim odnosima, te da je tom prilikom za tužioca nastupila šteta za koju je isključivo odgovoran tuženi. Sledom tih razloga usvaja tužbeni zahtev tužioca u celini i obavezuje tuženog da mu naknadi štetu, za oduzetu robu u dosuđenom iznosu.

Drugostepeni sud u odluci po žalbi tuženog, izražava drugačiji pravni stav od izraženog stava prvostepenog suda. Pravni stav po kome je nakon isteka roka od 10 godina, a to je 05.06.2007. godine tuženi mogao podneti zahtev za iseljenje tužioca iz spornog prostora. U intervalu od 05.06. do 31.12.2007. godine, tužilac se ne može smatrati zakupoprimcem bez pravnog osnova. Takvo iseljenje tuženi je mogao da traži ne preko organa uprave već preko suda što nije učinio i u čemu se ogleda odgovornost tuženog za nastalu štetu usled propalih i uništenih stvari koje su bile vlasništvo tužioca. Iz činjenice da je ugovor o zakupu istekao 05.06.2007. godine da je tuženi u dva navrata tražio iseljenje tužioca iz predmetnog prostora, drugostepeni sud izvodi zaključak da se tužilac nije ponašao savesno u ovom postupku, da je samo iseljenje obavljeno dana 13.06.2007. godine i da nije moglo da prođe nezapaženo, jer je o tome obavešten predstavnik tužioca pa je isti mogao da preduzme sve mere da šteta koja bi nastupila prinudnim iseljenjem bude što manja. Sledom tih razloga preinačuje prvostepenu presudu tako što tužiocu umesto prvostepenom presudom dosuđenog iznosa, dosuđuje iznos koji je 50% manji, iz razloga što je doprinos tužioca nastaloj šteti u tom procentu, te mu u tom smislu pripada šteta u visini od 50% od iznosa utvrđenog veštačenjem i dosuđenog prvostepenom presudom.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu, tako što je obavezao tuženog da tužiocu naknadi štetu u drugostepenom presudom dosuđenom iznosu.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava nižestepenih sudova.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove. Članom 595. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovor o zakupu zaključen na određeno vreme prestaje samim protekom vremena za koje je zaključen.

Parnične stranke su zaključile ugovor o zakupu poslovnog prostora tuženog, na period važenja od 10 godina dana 05.06.1997. godine. Rok važenja ugovora o zakupu je bio do 05.06.2007. godine. Parnične stranke su ugovorile da tuženi treba najkasnije da se iseli iz naznačenog prostora 31.12.2007. godine. Tuženi je u dva navrata tražio iseljenje tužioca iz predmetnog prostora. Tuženi je iselio tužioca 13.06.2007. godine kojom prilikom je sve stvari tužioca koje su se nalazile u zakupljenom prostoru dislocirao i smestio u sportsku halu. Propuštanjem tuženog da sve artikle tužioca odmah nakon njihovog premeštanja iz zakupljenog prostora smesti u odgovarajući prostor (opštinski magacin), došlo je do njihovog propadanja i uništenja, zbog čega je tuženi dužan da tužiocu naknadi štetu u smislu člana 154. ZOO. Ovo iz razloga jer je tužilac koristio zakupljeni prostor na osnovu ugovora koji je još uvek bio na snazi u vreme prijema zahteva za iseljenje, zbog čega se nastupanje štete ne može pripisati tužiocu u krivicu. Međutim, kako je tuženi dva puta tražio iseljenje tužioca, navedeno ukazuje na okolnost da se tužilac nije ponašao savesno, i da je morao da preduzme sve mere da eventualna šteta koja bi nastala prinudnim iseljenjem tužioca u pogledu predmetnih stvari iz zakupljenog prostora bude što manja, što nije učinio. I po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda, da je tuženi u obavezi da naknadi tužiocu štetu, ali s obzirom da na strani tužioca postoji doprinos nastaloj šteti od 50%, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i dosudio tužiocu štetu srazmerno njegovom doprinosu, a u preostalom delu odbio zahtev tužioca za naknadu štete.

Navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Ostalim navodima revidenta se u suštini osporava činjenično stanje, a iz tih razloga se revizija u smislu člana 398. stav 2. relevantnog Zakona o parničnom postupku ne može izjaviti.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i odlučio kao u izreci primenom člana 404. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.