Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena GG je, kao poklonodavac sa svojom ćerkom, a suprugom tužioca, DD, kao poklonoprimcem zaključila ugovor o poklonu predmetnog stana 26.11.1991. godine. Predmetni stan DD je na svoje ime uknjižila 19.10.2001. godine. Tužena GG je tokom 1997. godine, uzela na ime zajma iznos od 6.000 DM sa kamatom od 10% mesečno od tuženog VV i njegovog oca sada pok. ĐĐ, koji nije vratila, zbog čega je 30.06.1997. godine pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, kao obezbeđenje duga, dala saglasnost da se na predmetnom stanu upiše hipoteka u korist ĐĐ. Tuženi VV i njegov otac ĐĐ su jula 2000. godine tuženu GG obavestili da preostali dug koji ima prema njima iznosi 4.500 DM, što sa kamatom ukupno iznosi 16.500 DM. Radi namirenja potraživanja tuženi VV i tužena GG su se sastali pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu sa tuženim BB, radi zaključenja ugovora o kupoprodaji predmetnog stana. Prema ugovoru o kupoprodaji predmetnog stana, koji je zaključen 20.07.2000. godine i overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. 4518/2000 od 21.07.2000. godine, tužena GG se, u svojstvu prodavca, a tuženi BB, u svojstvu kupca saglasili o kupovini predmetnog stana i ugovorena cena je iznosila 900.000,00 dinara. Dogovorili su se da će kupac stupiti u posed nepokretnosti najkasnije do 01.08.2001. godine. Tuženi BB je, pozivajući se na predmetni ugovor o kupoprodaji vodio parnični postupak pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u postupku P 130/04 (potom Prvim osnovnim sudom u Beogradu u postupku P 77979/10) koji postupak je okončan donošenjem pravnosnažne presude, kojom je usvojen njegov tužbeni zahtev i obavezana tužena GG da se iseli iz predmetnog stana sa svim stvarima i licima i preda mu stan u posed. Istom presudom je utvrđeno prema DD (u tom postupku tuženoj) da je BB vlasnik predmetnog stana, što je DD dužna priznati i dozvoliti mu uknjižbu njegovog prava svojine u zemljišne knjige. Određena je i privremena mera kojom je zabranjeno DD raspolaganje, otuđenje i opterećenje predmetnog stana. Rešenjem RGZ Službe za katastar nepokretnosti Beograd od 2012. godine, dozvoljen je upis prava svojine na predmetnom stanu u korist tuženog BB u obimu 1/1, na osnovu napred navedene presude. Kćerka tužene GG, a supruga tužioca AA, DD preminula je ...2010. godine. Rešenjem o nasleđivanju Osnovnog suda u Pančevu O 4065/10 od 11.01.2011. godine oglašen je tužilac AA za naslednika na celokupnoj zaostavštini pok. DD, između ostalog i na predmetnom stanu. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je tržišna vrednost predmetnog stana na dan zaključenja ugovora iznosila 58.500 DM, ili tadašnjih 1.415.700,00 dinara, a što revalprizacijom počev od dana zaključenja ugovora do 10.10.2017. godine kao dana veštačenja iznosi 8.293.117,82 dinara, dok sadašnja vrednost predmetnog stana iznosi 39.000 evra, odnosno 4.659.891,80 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahteve tužioca, jer je utvrdio da je sporni ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti ništav. Ovo, jer je smatrao da je reč o simulovanom, fiktivnom pravnom poslu kojim se stvara privid o zaključenju ugovora, jer je prava namera stranaka prilikom zaključenja ugovora bila obezbeđenje ugovora o zajmu, koji je usmeno zaključen između tuženog VV, kao zajmodavca i tužene GG, kao zajmoprimca kao disimulovanog pravnog posla, te da shodno članu 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima sporni ugovor ne proizvodi pravno dejstvo među strankama, a pošto nema ni pravni osnov u smislu člana 52. istog zakona, da je ništav u celosti. S obzirom da je utvrdio da je sporni ugovor ništav, i da nisu ispunjeni uslovi ni za važnost ugovora o zajmu primenom člana 66. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer je disimulovani pravni posao zelenaški ugovor o zajmu utvrdio je i da je ugovor o zajmu ništav, primenom člana 141. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je ništav ugovor o kupoprodaji, to je zaključio da je osnovan zahtev tužioca za utvrđenje prava vlasništva na predmetnom stanu, jer ovo stvarno pravo tužioca proizlazi iz rešenja o nasleđivanju Osnovnog suda u Pančevu O 43065/10 od 11.01.2011. godine, kojim je tužilac oglašen za naslednika na zaostavštini svoje pok. supruge DD, koju zaostavštinu čini između ostalog i predmetni stan.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tuženog BB, preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovane tužbene zahteve tužioca, sa obrazloženjem da je pravnosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P 130/04-06 od 29.06.2007. godine utvrđeno da je BB vlasnik predmetnog stana, da je u tom postupku utvrđeno da je BB, kao kupac bio savestan prilikom kupovine predmetnog stana, jer nije mogao znati da je GG pre toga otuđila predmetni stan ugovorom o poklonu u korist svoje ćerke DD, jer u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji niko nije bio uknjižen na predmetnom stanu, a po zaključenju ugovora o kupoprodaji BB je isplatio celokupnu kupoprodajnu cenu. DD uknjižila se tek 2001. godine, nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji (21.07.2000. godine) kada su GG i DD zaključile aneks ugovora o poklonu i tom prilikom identifikovale o kojoj nepokretnosti se radi, da bi DD mogla da izvrši upis prava vlasništva u svoje ime u zemljišnim knjigama. Osim toga, drugostepeni sud je smatrao da je pravni osnov sticanja BB jači u smislu člana 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer je predmetni stan stekao teretnim pravnim poslom u odnosu na DD koja je predmetni stan stekla besteretno, bez obzira što DD figurira kao knjižni vlasnik. S tim u vezi, drugostepeni sud je zaključio da je sporni ugovor koji je zaključen između tuženih BB i GG već bio predmet pravne ocene u pogledu njegove punovažnosti, te da je u pravnosnažno okončanom sudskom postupku utvrđeno da predmetni kupoprodajni ugovor proizvodi pravno dejstvo, na koji način je BB stekao zakoniti osnov, a nakon toga uknjižbom i način punovažnog sticanja predmetne nepokretnosti, a da je u prilog tome i činjenica da GG kao prodavac stana nikada nije pokrenula postupak za poništaj ili raskid kupoprodajnog ugovora koji je zaključila sa tuženim BB, a tuženi BB je nakon što je pokrenuo sudski postupak pravnosnažnom sudskom odlukom izdejstvovao predaju nepokretnosti od GG koja je sve vreme držala predmetni stan. Drugostepeni sud je zaključio da su u ovoj pravnoj stvari ispunjeni svi uslovi iz člana 454. Zakona o obligacionim odnosima, jer je sporni ugovor zaključen u pisanoj formi, overen od strane suda, njime konstatovano da je kupoprodajna cena isplaćena u celosti, a prodavac tužena GG jemčila da je predmetni stan isključivo njeno vlasništvo i da će biti predat najkasnije u roku od godinu dana od dana overe ugovora, da se tuženi BB nakon sudskog spora u kome je dokazivao punovažnost kupoprodajnog ugovora upisao u javne knjige kao vlasnik stana, a sudskom odlukom je tužena GG obavezana da mu preda stan. Imajući u vidu navedeno, kao i nespornu činjenicu da DD nikada nije bila u posedu predmetnog stana, a da njeno sticanje nepokretnosti je bilo besteretno, te da je predmetni kupoprodajni ugovor u konkurenciji sa ugovorom o poklonu ima jači pravni osnov, drugostepeni sud je zaključio da ugovor o kupoprodaji koji su zaključili tuženi BB i GG nije ništav pravni posao, već punovažan pravni posao koji proizvodi pravno dejstvo.

Po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije pravilno je odlučio drugostepeni sud, pravilnom primenom materijalnog prava kada je preinačio prvostepenu odluku i odbio kao neosnovane zahteve tužioca.

Članom 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o prodaji obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar.

Kada se ima u vidu utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak drugostepengo suda, da sporni ugovor o kupoprodaji zaključen 21.07.2000. godine između tuženih BB i GG predstavlja punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine na predmetnom stanu, s obzirom da je tužena GG po osnovu ugovora o otkupu bila vlasnik predmetnog stana, da je sa tuženim BB zaključila ugovor o kupoprodaji u vezi predmetnog stana, da je ugovor overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu 21.07.2000. godine i da je u ugovoru navedeno da se istim prenosi pravo svojine sa GG kao prodavca na BB kao kupca, da je na ime kupoprodajne cene kupac isplatio prodavcu iznos od 900.000,00 dinara i da je taj novac kupac primio, kao i da je ugovoreno da će kupac stupiti u posed stana najkasnije do 01.08.2001. godine. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Neosnovani su navodi revizije da se radi o zelenaškom ugovoru u smislu člana 141. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da se pod pojmom „zelenaški ugovor“ podrazumeva takav ugovor u kome jedna strana koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem druge strane, njenim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je dala ili se obavezala da će dati i učiniti, što ovde nije slučaj, s obzirom da je tuženi BB tuženoj GG isplatio kupoprodajnu cenu.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da sporni ugovor o kupoprodaji nije ništav, s obzirom da je tužena GG prethodno predmetnim stanom raspolagala ugovorom o poklonu. Pravilo o jačem pravnom osnovu za sticanje prava na nepokretnosti, propisano članom 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojim je propisano da jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvar steklo bezteretno, govori o jačem pravu sticanja svojine, a činjenica postojanja višestruke prodaje iste nepokretnosti ne znači automatski ništavost ugovora koji postoje u lancu te prodaje odnosno raspolaganja. Stoga su neosnovani navodi revizije kojima se ukazuje da je predmetni ugovor o kupoprodaji ništav pravni posao, te s tim u vezi je pravilna odluka drugostepenog suda kojom je preinačena prvostepena presuda i odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti ugovora, a s tim u vezi i odluka kojom je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik predmetne nepokretnosti.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, pa je našao da su neosnovani, jer je drugostepeni sud u pobijanoj odluci dao jasne, potpune i pravilne razloge iz kojih proizlazi i neosnovanost revizijskih razloga, a koje ovaj sud u svemu prihvata.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković