Apelacioni sud u Beogradu je nakon održane rasprave pred tim sudom doneo presudu Gž 1099/22 od 09.06.2022. godine, kojom je u stavu prvom izreke ukinuo navedenu prvostepenu presudu i presudio tako što je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužiocu isplate zakonsku zateznu kamatu po stopi propisanoj članom 4 Zakona o zateznoj kamati na iznos od 349 evra za mesec jun 2015. godine počev od 01. jula 2015. godine, te na mesečne iznose od po 500 evra za vremenski period od jula 2015. godine zaključno sa septembrom mesecom 2018. godine počev od prvog u narednom mesecu za prethodni mesec, sve do 24. oktobra 2018. godine, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, a preko navedenog odbio tužbeni zahtev da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno na ime sticanja bez osnova za vremenski period od aprila 2012. godine zaključno sa decembrom mesecom 2014. godine isplate iznos od 20.250 evra, sa kamatom na iznos od 250 evra za april mesec 2012. godine, te na mesečne iznose od po 625 evra počev od prvog u mesecu za prethodni mesec do isplate, po stopi koju propisuje Evropska centralna banka do 24. decembra 2012. godine, a od 25. decembra 2012. godine do isplate po stopi propisanoj odredbom člana 4 stav 2 Zakona o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, da na ime sticanja bez osnova na ime razlike između isplaćenog iznosa zakupnine i iznosa zakupnine od 625 evra za vremenski period od januara 2015. godine zaključno sa julom mesecom 2017. godine isplate iznos od 5.694,70 evra, sa kamatom na mesečne iznose od 183,70 evra no stopi propisanoj odredbom člana 4 stav 2 Zakona o zateznoj kamati počev od prvog u mesecu za prethodni mesec pa do konačne nsplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao i iznos od 1.369,22 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate na ime kamate na isplaćeni iznos zakupnine za period od 01. januara 2015. godine do 01. avgusta 2017. godine, da na ime sticanja bez osnova na ime razlike između isplaćenog iznosa zakupnine i iznosa zakupnine od 625 evra za vremenski period od avgusta 2017. godine zaključno sa oktobrom mesecom 2018. godine isplate iznos od 2.755,30 evra, sa kamatom na mesečne iznose od 183,70 evra po stopi propisanoj odredbom člana 4 stav 2 Zakona o zateznoj kamati počev od prvog u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao i iznos od 1.645,16 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate, na ime kamate na isplaćeni iznos zakupnine za period od 01. avgusta 2017. do 01. novembra 2018. godine, te je odlučeno da svaka stranka snosi svoje parnične troškove. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u delu kojim je odbijen tužbeni zhatev, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji po članu 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je došlo do propusta u primeni ili pogrešne primene koje od odredaba ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti po članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tuženih GG, koji je preminuo dana ...2016. godine, je 11.07.1991. godine inicirao parnicu protiv PGP „Jadran invest" Novi Sad, sa zahtevom za utvrđenje da je isključivi investitor i vlasnik započete gradnje poslovnog objekta u Novom Sadu, ulici ..., aneks između grada N-1 i N-2 na delu parcele br. .. k.o. Novi Sad II. Postavljeni tužbeni zahtev je zasnovao na zaključenom ugovoru stranaka o zajedničkom ulaganju od 25. jula 1990. godine. Dana 30. jula 1991. godine tužilac i još dva fizička lica su protiv stranaka u navedenoj parnici podneli tužbu glavnog mešanja, kojom je tužilac zahtevao utvrđenje da ugovor o zajedničkom ulaganju od 25. jula 1990. godine u delu člana 7 nema dejstvo u odnosu na njega i da je on na osnovu građenja stekao pravo svojine na lokalu, koji označava da se nalazi u prizemlju, drugi sa leve strane iz ... ulice, bruto površine 41,15 m2, neto površine 38,68 m2. Parnice su spojene radi zajedničkog raspravljanja i odlučivanja. Tužilac je sa PGP „Jadran invest" Novi Sad zaključio ugovor po kome je trebalo da obezbedi novčana sredstva radi izgradnje lokala u prizemlju označene zgrade površine 39 m2, po kom je on izmirio 80% ugovorene cene, odnosno finansirao izgradnju 31,2 m2 prostora. U vreme pokretanja navedenih parnica gradnja objekta nije bila završena, a uz saglasnost PGP „Jadran invest" tužilac je avgusta meseca 1991. godine preuzeo posed nedovršenog lokala i dovršio gradnju. GG je dana 22.11.1991. godine povukao tužbeni zahtev usmeren prema PGP „Jadran invest", te 15.03.1994. godine protiv tužioca i ostalih fizičkih lica podneo protivtužbu, sa zahtevom da mu predaju nekretnine u čiji su posed stupili. Parnica je pravosnažno okončana donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2345/11 dana 15.03.2012. godine. Tom presudom potvrđena je presuda Višeg suda u Novom Sadu P. 282/10 od 21.04.2011. godine, kojom je, između ostalog, odbijen zahtev tužioca za utvrđenje svojine na lokalu, koji je predmet ove parnice, a usvojen zahtev GG da mu tužilac preda lokal u posed. Tužilac je 27.04.2012. godine u postupanju po ovoj presudi GG predao posed lokala, koji se u to vreme sastojao od jedne veće prostorije, dva wc-a, dva predprostora i jednog magacina i imao ukupnu površinu 40 m2. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 919/2013 od 10.12.2014. godine preinačena je navedena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, pa je, između ostalog, utvrđeno pravo svojine tužioca po osnovu gradnje na opisanom lokalu u prizemlju. Presuda Vrhovnog kasacionog suda dostavljena je punomoćniku advokatu GG 09.06.2015. godine, a tužilac ga je istog meseca pozvao da mu preda posed lokala. GG je građevinski izmenio izgled lokala, tako što je sagradio jedan zid koji je pregradio veliku prostoriju odvajajući izlaz za drugi lokal na spratu. U posedu lokala u to vreme bilo je privredno društvo „Neoplanta" Novi Sad, po osnovu zaključenog ugovora o zakupu sa prvotuženim BB 15.02.2014. godine, na period od pet godina. U ugovoru je navedeno da je zakupljena površina oko 33 m2, te da od 01.01.2015. godine teče mesečna zakupnina od 500 evra koja dospeva za plaćanje 15. u mesecu za tekući mesec. Zbog statusnih promena zakupca zaključen je novi ugovor o zakupu dana 01. avgusta 2017. godine sa „NEO MP" d.o.o. Novi Sad, za vremenski period od pet godina, u kome je takođe predviđena mesečna zakupnina od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Tužilac je pokrenuo parnicu za predaju poseda protiv GG dana 09.11.2015. godine, a nakon njegove smrti tuženi su dana 01.03.2019. godine tužiocu predali posed lokala. Zid koji je GG sagradio srušio je tužilac o trošku BB. Tuženi BB je dana 24.11.2018. godine isplatio tužiocu iznos od 20.300 evra na ime mesečne zakupnine za predmetni lokal u vremenskom periodu od 01.01.2015. do 01.11.2018. godine. U pismeno sačinjenoj priznanici, koju su potpisali tužilac i prvotuženi navedeno je da je iznos određen od strane BB za vremenski period od 01.01.2015. do 01.11.2018. godine na bazi mesečne zakupnine od 500 evra, da potpisnici priznanice nisu saglasni u vezi sa ukupnim iznosom zakupnine koja pripada tužiocu, niti u vezi sa periodom za koji se ima zakupnina platiti, kao i da nisu saglasni kolika se kamata ima obračunati na dospele iznose zakupnine. Tužilac je prihvatio isplatu kao nesporan iznos, te zadržao pravo da pred nadležnim sudom potražuje od tuženih zakupninu sa pripadajućom kamatom za period koji smatra da mu pripada, preko iznosa koji mu je isplaćen. Sa polazištem na ugovorenu zakupninu od 500 evra mesečno za vremenski period od 09. juna 2015. godine zaključno sa 24. oktobrom 2018. godine, tužiocu je isplatom iznosa od 20.300 evra isplaćena glavnica zakupnine koje su tuženi primili od zakupaca. Naime, srazmerna zakupnina za 21 dan juna meseca 2015. godine iznosi 349 evra, za 24 dana oktobra meseca 2018. godine 387 evra, što sa preostalim mesecima za čitav vremenski period predstavlja ukupan iznos od 20.236 evra.

Ovako utvrđeno činjenično stanje rezultat je ocene dokaza izvedenih od strane drugostepenog suda, koji je postupio u skladu sa odredbama člana 383. stav 3. i 4. ZPP i po svojim ovlašćenjima ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima, primenom člana 387. stav 1. tač. 6. istog zakona. Drugostepeni sud je, primenom odredba članova 210. stav 2., 214. i 219. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da je tužbeni zahtev delimično osnovan i to samo u pogledu kamate.

Drugostepeni sud je matematičkim obračunom utvrdio da je isplatom iznosa od 20.300 evra od strane tuženog BB tužiocu isplaćena u celosti glavnica primljene zakupnine od zakupca u visini od 500 evra mesečno za vremenski period od 09. juna 2015. godine kada je GG primio presudu Vrhovnog kasacionog suda do isplate 24. oktobra 2018. godine. Tužilac nije pružio dokaze da se za poslovni prostor mogla ostvariti veća zakupnina, odnosno da se prema mesnim prilikama tržišna zakupnina obračunavala sa polazištem na 1 m2 prostora, a ne prema lokaciji i funkcionalnoj nameni. Stoga, sa osloncem na pravila o teretu dokazivanja sadržana u čl. 231 ZPP, ne postoje elementi za zaključak da je u spornom vremenskom periodu bilo moguće ostvariti na tržištu zakupninu od 625 evra za sporni poslovni prostor, odnosno da je pregradni zid kojim je stvoren prolaz do gornjeg lokala uticao na sniženje zakupnine koja je ostvarena spram ponude i tražnje na tržištu.

GG je nakon ishodovanja pravnosnažne presude kojom je utvrđeno njegovo pravo svojine na spornom lokalu, 2012. godine preuzeo posed istog. Njegov posed je imao pravni osnov, tako da do prijema presude Vrhovnog kasacionog suda 09.06.2015. godine, on je lokal držao kao savesni držalac, pa je potraživanje do tog vremena u celosti neosnovano. Od prijema presude Vrhovnog kasacionog suda prethodnik tuženih i tuženi su nesavesni sticaoci civilnih plodova, odnosno iznosa primljenih po osnovu zakupnine, pa su osim glavnice tuženi u obavezi da tužiocu isplate i zakonsku zateznu kamatu od sticanja do isplate. Po ugovoru o zakupu zakupnina je dospevala za isplatu 15. u mesecu za tekući mesec, pa je osnovan tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate za vremenski period od prvog u mesecu za prethodni mesec. Tužiocu pripada zakonska zatezna kamata na mesečne iznose zakupnine koju su tuženi primili od zakupca i predali tužiocu 24.10.2018.godine. Imajući u vidu sadržinu priznanice koju su potpisali tužilac i tuženi BB, drugostepeni sud je ocenio neosnovanim istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja zakonske zatezne kamate, u skladu sa odredbama člana 371. i 387. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o obligacionim odnosima - ZOO članom 210. stavom 1. je propisano da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, dok stavom 2. istog člana propisano da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Članom 214. istog Zakona propisano je da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

U konkretnom slučaju, tužilac je 27.04.2012. godine GG predao posed lokala koji je predmet ove parnice, a postupajući po pravnosnažnoj presudi Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2345/11 dana 15.03.2012. godine, kojom je, između ostalog, odbijen zahtev tužioca za utvrđenje svojine na predmetnom lokalu, a usvojen zahtev GG da mu tužilac preda lokal u posed. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 919/2013 od 10.12.2014. godine, preinačena je navedena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, pa je, između ostalog, utvrđeno pravo svojine tužioca po osnovu gradnje na opisanom lokalu.

Suprotno navodima revizije, pravilno je stanovište drugostepenog suda da je do prijema navedene presude Vrhovnog kasacionog suda dana 09.06.2015. godine, pravni prethodnik tuženih GG, lokal držao kao savestan držalac, pa je potraživanje civilnih plodova (primljenih iznosa zakupnina) i zatezne kamate do tog momenta neosnovano, u smislu navedene odredbe člana 214 ZOO, zbog čega su neosnovani navodi revizije da su tuženi dužni da tužiocu vrate iznose primljene zakupnine i za period pre donošenja navedene presude Vrhovnog kasacionog suda. Naime, navedenom revizijskom odlukom je otpao pravni osnov na osnovu kojeg je pravni prethodnik tuženih držao predmetni lokal i državina pravnog prethodnika tuženih je dobila karakter nesavesne danom prijema te odluke 09.06.2015. godine.

Prema utvrđenom, tuženi BB je dana 24.11.2018. godine isplatio tužiocu iznos od 20.300 evra na ime mesečne zakupnine za predmetni lokal, pri čemu je u priznanici navedeno da tuženi i tužilac nisu saglasni u vezi sa ukupnim iznosom zakupnine koja pripada tužiocu, niti u vezi sa periodom za koji se ima zakupnina platiti, kao i da nisu saglasni kolika se kamata ima obračunati na dospele iznose zakupnine.

Kod navedenog, pravilno je drugostepeni sud utvrdio da je isplatom iznosa od 20.300,00 evra tužiocu isplaćena glavnica zakupnine koju su tuženi sa svojim prethodnikom primili od zakupca za vremenski period od 09.06.2015. godine ( od kada su postali nesavesni sticaoci) do 24.10.2018. godine, imajući u vidu da je bila ugovorena zakupnina od 500 evra mesečno, a da tužilac nije dokazao da je u spornom vremenskom periodu bilo moguće ostvariti na tržištu zakupninu od 625 evra za predmetni poslovni prostor, zbog čega je neodrživ navod revidenta da je navedeni iznos isplaćen na ime zakupnina za period od 01.01.2015. godine do 01.11.2018. godine, u prisustvu činjenice da je kod isplate konstatovana spornost o periodu dugovanja zakupnine, te da je o tom pitanju pravilan stav iskazan u pobijanoj presudi.

Ni ostalim navodima revizije, ne dovodi se u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, budući da je drugostepena presuda doneta pravilnom ocenom o pravnom značaju utvrđenih činjenica i pravilnom primenom materijalnog prava.

Pravilno je drugostepeni sud odlučio i o troškovima postupka na osnovu odredbi članova 153. stav 1. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahteve tuženog i tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka jer tužilac nije postigao uspeh u ovom postupku, a trošak za sastav odgovora na reviziju nije bio potreban za za donošenje odluke revizijskog suda.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković