Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Rankov Konstantin, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Zrenjaninu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3695/17 od 01.02.2018. godine, u sednici održanoj 17.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3695/17 od 01.02.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu P 57/16 od 06.06.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu isplati na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 4.000.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 1.000.000,00 dinara, za povredu časti, ugleda i prava ličnosti 1.000.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate iznos od 6.746.220,00 dinara, na ime izgubljene zarade od 01. januara 2009. do 30. septembra 2016. godine sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate i da se obaveže tužena da mu na ime mesečne rente plaća po 72.540,00 dinara počev od 01. oktobra 2016. godine ubuduće do svakog 10. u mesecu za tekući mesec s tim da dospele rate od 01. oktobra 2016. godine do isplate plati u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3695/17 od 01.02.2018. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je odbijena i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio vlasnik Preduzeća za proizvodnju, trgovinu i usluge „BB“ koje je poslovalo od 1993. do 2010. godine. Na osnovu pravnosnažnog rešenja St 202/2010 od 16.06.2010. godine, donetog u postupku tzv. automatskog stečaja, sva imovina preduzeća je prešla u svojinu države i ono izbrisano iz registra privrednih subjekata sa danom 24.08.2010. godine. Prema izveštaju NBS sa stanjem na dan 31.03.2010. godine preduzeće je bilo u blokadi 2643 dana (više od sedam godina) za iznos od 25.268.116,16 dinara glavnice odnosno ukupno sa zateznom kamatom 62.662.986,68 dinara. Tužilac je bio vlasnik još dva preduzeća i oba su izbrisana iz registra privrednih subjekata dana 23.08.2010. godine, nakon sprovedenog postupka automatskog stečaja jer su bila u blokadi duže od tri godine. Pre nego što je izbrisano iz registra Preduzeće „BB“ je vodilo više parničnih postupaka radi naplate svojih potraživanja koja su okončana donošenjem prvostepene ili pravnosnažne presude kojima je njihov zahtev usvojen, detaljno opisane u nižestepenim presudama. Odlukom Ustavnog suda utvrđeno je da odredbe čl. 150-154. Zakona o stečaju nisu u saglasnosti sa Ustavom. Tužilac AA i Preduzeće „BB“ su podneli ustavnu žalbu Ustavnom sudu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio u Zrenjaninu u predmetu P 636/07. Odlukom Ustavnog suda Už 938/11 od 07.11.2013. godine, ustavna žalba Preduzeća „BB“ je usvojena i utvrđeno je da je u navedenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku tom privrednom društvu dok je ustavna žalba ovde tužioca AA odbačena zbog nedostatka aktivne legitimacije. Protiv ovde tužioca su vođeni krivični postupci ali on ne traži naknadu štete zbog toga. Tužilac (rođen ... godine) se od januara 2007. godine leči kod psihijatra od neorganske psihoze i uzima prepisane medikamente. Primarna dijagnoza je depresija. Veštačenjem je utvrđeno da je zbog trajne duševne bolesti kod tužioca nastupilo umanjenje životne aktivnosti od 60% koje se ogleda u otežanom funkcionisanju u svakodnevnim aktivnostima padu raspoloženja i energije, nepoverenja prema državnim organima i okruženju, narušavanju socijalnih odnosa, što sve nalaže kontinuirano lečenje. Rešenjem RF PIO Filijala u Zrenjaninu od 25.08.2015. godine tužiocu je utvrđeno pravo na invalidsku penziju počev od 13.12.2007. godine u visini od 17.321,20 dinara, koja je sada u visini od 27.460,00 dinara mesečno. Od 2000. godine povremeno je trpeo primarni strah srednjeg do visokog stepena zbog pretnji poverilaca preduzeća.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužioca za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Odlukom Ustavnog suda broj I Uz 850/10 koja je doneta na sednici održanoj 12.07.2012. godine, a objavljena u „Službenom glasniku RS“ br. 71/12 od 25.07.2012. godine utvrđeno je da odredbe člana 13. stav 3. i čl. 150-154. Zakona o stečaju nisu u saglasnosti sa Ustavom. Iz obrazloženja ove odluke proizlazi da odredbe čl. 150-154. ne ispunjavaju ustavnu garanciju prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava RS i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava RS jer nije ispunjen ustavni uslov da sud u postupku obezbedi raspravljanje uz prisustvo i učešće stranaka o čijim pravima i obavezama se raspravlja pred sudom, te da se ne obezbeđuje sudska zaštita imovinskih prava stečajnog dužnika i poverilaca, time što je odredbom člana 13. Zakona o stečaju propisano da imovinu stečajnog dužnika bez naknade preuzima država.

Prema članu 61. Zakona o Ustavnom sudu svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta, u skladu sa pravilima postupka u kome je pojedinačni akt donet (stav 1). Predlog za izmenu konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akta donetog na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, može se podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, ako od dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative za pokretanje postupka nije proteklo više od dve godine (stav 2).

U konkretnom slučaju odluka kojom je tužilac brisan iz APR je doneta 16.06.2010. godine (pravnosnažna 23.07.2010. godine), pa je tužilac imao pravo na osnovu citiranog člana 61. Zakona o Ustavnom sudu da podnese zahtev za izmenu pojedinačnog akta – rešenja u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u Službenom glasniku Republike Srbije. Pošto tužilac ovakav zahtev nije podneo (u toku postupka nije ukazivao da je to učinio), navedeno rešenje je ostalo na pravnoj snazi i sadrži pretpostavku svoje zakonitosti.

Po pravilnoj oceni nižestepenih sudova nema nezakonitog i nepravilnog rada državnih organa iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Brisanje privrednog subjekta iz registra je izvršeno na osnovu pravnosnažne i izvršne odluke suda koja je doneta u zakonom propisanom postupku, na osnovu važećih zakonskih odredbi. Kasnije utvrđenje neustavnosti tih odredbi predstavlja osnov za podnošenje zahteva za izmenu navedenog akta (što tužilac nije učinio), ali ne utiče na zakonitost tako donete odluke. S obzirom da nema nepravilnog i nezakonitog rada državnog organa, niti je tužilac iskoristio mogućnosti koje je imao po osnovu Zakona o Ustavnom sudu to je pravilno odbijen zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete po svim osnovima. Pored toga, kod tužioca je nastupilo umanjenje opšte životne aktivnosti usled bolesti, ali su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da iz utvrđenog činjeničnog stanja i činjenice da je započeo lečenje januara 2007. godine, ne proizlazi da je to posledica nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene.

Po pravilnoj oceni nižestepenih sudova tužilac nema aktivnu legitimaciju za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku za koju povredu je u postupku po ustavnoj žalbi utvrđeno da je učinjena u odnosu na Preduzeće „BB“, dok je tužiočeva ustavna žalba odbačena. Između pravnog lica preduzeća i njegovog osnivača ne postoji pravni identitet, zbog čega tužilac ne može isticati ovu povredu kao osnov odgovornosti države za naknadu štete prema njemu lično. Zato nisu osnovani njegovi revizijski navodi kojima ponavlja da postoji odgovornost tužene zbog dugog trajanja navedenom parničnom postupku.

Ostalim revizijskim navodima osporava se utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić