Stavom četvrtim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužiocu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti po osnovu pogoršanja zdravstvenog stanja plati tužiocu 60.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.12.2018. godine do isplate u roku od 15 dana od prijema pismenog otpravka presude. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti po osnovu pogoršanja zdravstvenog stanja plati preko dosuđenog iznosa od 60.000,00 dinara a do traženog iznosa od 400.000,00 dinara. Stavom šestim izreke, obavezana je tužena da tužiocu plati troškove parničnog postupka od 328.299,00 dinara u roku od 15 dana od prijema pisanog otpravka presude, sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužioca za iznos zakonske zatezne kamate dosuđene na troškove postupka za period od dana donošenja odluke pa do dana izvršnosti odluke.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2979/19 od 18.09.2019. godine stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 386/18 od 13.12.2018. godine, u stavu prvom, trećem, četvrtom i petom izreke i u tom delu žalbe tužioca i tužene su odbijene kao neosnovane. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 386/18 od 13.12.2018. godine u stavu drugom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete na ime buduće rente isplaćuje 5.741,00 dinara mesečno počev od 13.12.2018. godine, sve dok za to postoje zakonski uslovi, svakog 01-og do 05-og u mesecu za prethodni mesec, na ruke tužiocu, s tim što bi zaostale rate tužena bila dužna isplatiti odjednom, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svake mesečne rate pa do isplate, a ubuduće kako redovno dospevaju. Stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu šestom i sedmom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 386/18 od 13.12.2018. godine, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom četvrtim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP (''Službeni glasnik RS'', br.72/11 ... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka učestvovao u borbenim dejstvima protiv neprijateljskih formacija za vreme NATO agresije u periodu od 24.03.1999. godine do 25.06.1999. godine, kada je bio izložen velikim fizičkim naporima i psihičkim stresovima. Pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 487/09 od 15.07.2009. godine tužiocu je priznato pravo na naknadu štete zbog pretrpljenih duševnih bolova na ime umanjenja životne aktivnosti od 400.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.07.2009. godine, a šteta je naplaćena tokom 2011. godine. U međuvremenu je kod tužioca došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja usled čega je tužilac potpuno izgubio radnu sposobnost i povećan je stepen umanjenja životne aktivnosti, jer je prema nalazu veštaka tužilac oboleo od paranoidne psihoze (... ...), trajne duševne bolesti. Na prethodno utvrđenu psihozu (... ...) sada je utvrđena paranoidna psihoza kao trajna duševna bolest zbog koje je došlo do umanjenja životne aktivnosti za još 15%, tako da je sada ukupno umanjenje životne aktivnosti 40%, koja je u vezi učešća tužioca u ratu 1999. godine. Bolest koja je označena šifrom ... ... je paranoidna šizofrenija koja spada u grupu endogenih psihoza koja su primarno uslovljene uređenim genetskim faktorima. Učešće tužioca na ratištu je bilo „okidač“ za ispoljavanje endogene psihoze (paranoidne šizofrenije) usled koje je tužilac izgubio radnu sposobnost, s tim što je udeo štetnog događaja 20%, a doprinos endogenih faktora 80%.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužiocu dosudili 60.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povećanja procenta umanjenja životne aktivnosti, a odbili tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade.

Pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu kada je odbio tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu novčane rente.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilac je usled štetnog događaja – učestvovanja na ratištu 1999. godine psihički oboleo, protekom vremena bolest se pogoršala i postavljena je dijagnoza paranoidna šizofrenija. Nižestepeni sudovi, ceneći nalaz i mišljenje sudskog veštaka, utvrdili su da je udeo štetnog događaja 20% za nastanak i razvoj bolesti, te je pravilnom primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 232. ZPP odmerena visina štete od 300.000,00 dinara, umanjena za 80%, te je tužiocu dosuđeno 60.000,00 dinara. Takođe je pravilnom primenom člana 195. Zakona o obligacionim odnosima odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete na ime izgubljene zarade imajući u vidu da tužilac nikada nije bio u radnom odnosu i nije ostvarivao zaradu, te da u tom slučaju nema pravo na naknadu materijalne štete za izgubljenu zaradu, kao i buduću štetu zbog izgubljene zarade – rentu. Pravilno je pravno stanovište drugostepenog suda da se naknada materijalne štete zbog izgubljene dobiti sastoji iz dva dela i to izgubljene zarade do momenta donošenja sudske presude koju oštećeni nije ostvarivao usled obolevanja, kao i buduće štete – rente koja predstavlja zaradu koju bi tužilac ostvarivao da nije oboleo. Imajući u vidu da tužilac nije bio u radnom odnosu i nije ostvarivao zaradu, u tom slučaju nema pravo na naknadu materijalne štete za izgubljenu zaradu, kao i buduću štetu u vidu rente po osnovu izgubljene zarade. Tokom postupka tužilac nije dostavio potvrdu o stečenom obrazovanju na osnovu koje bi bilo utvrđeno da je po zanimanju ..., niti je dostavio dokaz da je radio u periodu od 2002. do 2004. godine, kao ni potvrdu nadležnog organa o nezaposlenosti, što je dužnost stranke na osnovu člana 228. ZPP, tako da nije bilo moguće da se utvrde odlučne činjenice od značaja za pravni osnov materijalne štete, što je sud primenom pravila o teretu dokazivanja zaključio na osnovu člana 231. ZPP.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić