Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4019/21 od 08.06.2023. godine, u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca - protivtuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke. U stavu drugom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog – protivtužioca i potvrđena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke. U stavu trećem izreke odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca – protivtuženog izjavljena protiv stava trećeg izreke prvostepene presude. U stavu četvrtom izreke odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženog - protivtužioca izjavljena protiv stava drugog izreke prvostepene presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac - protivtuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku. Predložio je da Vrhovni sud ukine drugostepenu presudu u stavu prvom i četvrtom izreke.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužioca - protivtuženog kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud nalazi da ne postoje razlozi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr. zakon) da bi se dozvolilo izuzetno odlučivanje o reviziji.

Pravnosnažnom presudom, u delu koji se pobija revizijom, nižestepeni sudovi su odlučili da tužbeni zahtev tužioca - protivtuženog nije osnovan, a da je protivtužbeni zahtev tuženog - protivtužioca delimično osnovan. Tokom postupka je utvrđeno da je tuženi - protivtužilac prema tužiocu - protivtuženom izvršio svoje obaveze iz Ugovora o izgradnji stana br. 1-6148 od 2.8.1989. godine i Ugovora o izmeni i dopuni ugovora o izgradnji broj 1-8487 od 26.10.1989. godine, s obzirom da je preko Preduzeća „Šumadija“ izveo deo građevinsko - zanatskih i instalaterskih radova u ugovorenom obimu od 73,19% od ukupno predviđenih radova projektnom dokumentacijom, a što je tužilac - protivtuženi potvrdio potpisivanjem zapisnika o primopredaji predmetnog objekta dana 11.4.1990. godine, bez primedbi. Navedeni zapisnik o primopredaji predmetnog objekta predstavlja konačni obračun između tužioca- protivtuženog i tuženog-protivtužioca shodno Ugovoru o izmeni i dopuni ugovora o izgradnji broj 1-8487 od 26.10.1989. godine, a u istom je konstatovano da je tuženi- protivtužilac na osnovu zaključenog ugovora o građenju sa Preduzećem „Šumadija“, izvršio sve ugovorene radove prema predračunu u ukupnom iznosu od 637.510.500,00 dinara (430.474.440,00 dinara za građevinsko-zanatske i instalaterske radove i iznos od 207.036.060,00 dinara za infrastrukturu). Takođe, na licu mesta je utvrđeno da su svi radovi vezani za infrastrukturu obavljeni i da predmetni objekat normalno funkcioniše, da poseduje vodovodne, kanalizacione i elektro instalacije, kao i pristupnu saobraćajnicu do regulacione linije. Imajući u vidu navedeno, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac-protivtuženi nije dokazao koje ugovorne obaveze nije izvršio tuženi-protivtužilac i po kom osnovu potražuje iznos od 3.077.128,13 dinara, pa su primenjujući odredbe člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku odbili tužbeni zahtev.

Nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 17. i člana 262. Zakona o obligacionim odnosima utvrdili da je delimično osnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Ovo sa razloga što je utvrđeno da je prilikom izgradnje predmetnog objekta tužioca-protivtuženog došlo do izvođenja dodatnih radova, koji nisu bili prethodno ugovoreni i pokriveni uklopnim predmerom i uplaćenim iznosom od tužioca-protivtuženog. Kako je tuženi-protivtužilac Preduzeću „Šumadija“ isplatio sve izvedene radove na predmetnom objektu tužioca-protivtuženog, kao i dodatne radove iz dopunske ponude broj 775, koji prema predmetnim ugovorima o izgradnji objekta od 02.08.1989. godine i 26.10.1989. godine nisu bili obaveza tuženog- protivtužioca, već upravo tužioca-protivtuženog, zbog čega su se pojavili kao dopunski radovi, to nižestepeni sudovi nalaze da je tužilac-protivtuženi u obavezi da tuženom-protivtužiocu isplati iznos koji potražuje u stranoj valuti, u dinarskoj protivvrednosti. Predmetni dug na dan 16.07.2020. godine iznosi 2.559,81 evra, od čega glavni dug iznosi 1.195,12 evra, a pripadajuća kamata iznosi 1.364,69 evra. Na iznos glavnog duga od 1.195,12 evra nižestepeni sudovi su dosudili zakonsku zateznu kamatu počev od 17.07.2020. godine primenom odredbi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima i odredbe člana 2. i člana 4. stav 1. Zakon o zateznoj kamati, dosuđujući istu u dinarskoj protivvrednosti.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način odlučivanja, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Revident zahteva od Vrhovnog suda zauzimanje pravnog stava u pogledu pitanja da li potraživanje ugovoreno u dinarima može da se iskazuje u stranoj valuti u izreci presude i da li se kamata može obračunavati na iznose iskazane u stranoj valuti, što ne može biti osnov za izuzetnu dozvoljenost revizije u konkretnom slučaju. Ovo iz razloga što je tužilac – protivtuženi u izreci prvostepene presude obavezan da tuženom – protivtužiocu isplati dug iskazan u evrima, ali u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS-a na dan isplate. Obračun duga jeste izvršen u evrima, iako je ugovoreno plaćanje u dinarima, što je u konkretnom slučaju uslovljeno značajnim protekom vremena od momenta dospeća obaveze u kojem je došlo do drastičnog pada vrednosti domaće valute, i stoga potrebe da se visina obaveze tužioca – protivtuženog dovede na realnu (sadašnju) vrednost u momentu ispunjenja obaveze. Takođe, pitanje zatezne kamate kao sporednog traženja ne može biti predmet preispitivanja po posebnoj reviziji u situaciji kada nema mesta odlučivanju po posebnoj reviziji o glavnom potraživanju. Ostala pitanja koja se postavljaju u posebnoj reviziji („da li se radi o pogrešnoj primeni materijalnog prava ako nije izvršen obračun vrednosti infrastrukture kako je naloženo od strane Apelacionog suda u Beogradu presudom Gž-4720/16 od 22.6.2017. godine i da li se tuženom-protivtužiocu može priznati potraživanje za ugradnju skupljeg materijala /siporeks bloka umesto giter bloka/ a za koju primenu materijala nije imao saglasnost tužioca-protivtuženog), tiču se primene materijalnopravnih propisa u konkretnoj parnici, i nisu od takvog značaja da je potrebno novo tumačenje prava ili razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Takođe, revident u reviziji ne ukazuje na različitu sudsku praksu u predmetima sa bitno sličnom činjeničnopravnom sadržinom, zbog čega Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao posebnoj.

U skladu sa navedenim, Vrhovni sud je primenom člana 404. stav 2. odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom čl. 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je dana 13.04.1993. godine, a preinačena je 02.07.2020. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude po tužbi iznosi 3.077.128,13 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe iznosi 26.170,22 evra, a po protivtužbi 1.195,12 evra.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude, ni po tužbi ni po protivtužbi, ne prelazi zakonom propisani cenzus od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud zaključuje da revizija tužioca - protivtuženog u delu kojim pobija pravnosnažnu presudu donetu u drugostepenom postupku u prvom stavu izreke nije dozvoljena.

U delu u kom revident pobija drugostepenu odluku u stavu četvrtom izreke i predlaže ukidanje navedenog stava, revizija nije dozvoljena iz razloga što je navedenim stavom izreke odbačena žalba tuženog – protivtužioca, kao nedozvoljena, pa revident tužilac – protivtuženi nema pravni interes da revizijom pobija drugostepenu presudu u navedenom delu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je u stavu drugom izreke primenom odredaba člana 410. stav 2. tačka 4. i 5. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković