Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se presuda može pobijati.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11...18/20), pa je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, u postupku nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene bilo koje odredbe Zakona o parničnom postupku, a što bi uticala na pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega nema ni bitne povrede parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se u reviziji posebno ukazuje. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije propisana kao revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su u tazbinskom srodstvu (tužilac je teča tuženoj) i njihovi međusobni odnosi su bili veoma dobri. U dogovoru sa tuženom, tužilac je stekao pravo svojine na spornoj nepokretnosti po osnovu ugovora o kupoprodaji Ov. .../... od 09.04.2014. godine, koji je zaključio sa Stambenom zadrugom „....“ iz ..., a novac za isplatu kupoprodajne cene mu je dala tužena. Dogovor između parničnih stranaka je bio da tužilac, nakon što zaključi ugovor o kupoprodaji sporne nepokretnosti, sa tuženom zaključi ugovor o poklonu iste nepokretnosti, što je i učinjeno dana 07.03.2016. godine, pred javnim beležnikom Draganom Nikolićem iz ... . Navedenu nepokretnost tužilac je, kao poklonoprimac, tuženoj, kao poklonodavcu, preneo bez ikakve naknade bilo u novcu ili uslugama i bez ikakvih tereta, u stanju u kome se nepokretnost nalazila prilikom potpisivanja ugovora. Međutim, u periodu od zaključenja ugovora o kupoprodaji do zaključenja ugovora o poklonu došlo je do problema, s obzirom da je treće lice podnelo tužbu protiv tužioca i Stambene zadruge, tvrdeći da je nepokretnost vlasništvo tog trećeg lica. Usledila je i krivična prijava, a u toku 2017. godine tužilac je bio uhapšen jer mu je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja. Prema tvrdnji tužioca tužena je prekinula kontakt sa njim, njihovi međusobni odnosi su se dodatno poremetili, došlo je do pretnji od strane tužene, nakon što je tužilac podneo tužbu u ovoj pravnoj stvari, kao i podnošenja krivične prijave protiv tužioca zbog ucene i zahteva za vraćanje novca. Ova krivična prijava je odbačena.

Tužena nikada nije napala na život i telo tužioca, nije ga fiziči ugrozila, nije ga vređala niti je napala na njegovu imovinu, nije narušila njegovu slobodu i njegov fihički i psihički integritet, kako je tužilac u svom iskazu naveo. Tužioca je povredilo ignorisanje tužene u vreme kada je bio uhapšen i činjenica da mu nije pomogla kada mu je bilo najteže.

Imajući u vidu ovakvo utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev smatrajući da se ponašanje tužene prema tužiocu, nakon zaključenja ugovora o poklonu može okarkterisati kao „velika“ ili „gruba“ neblagodarnost, upoređujući ponašanje tužene sa standardima i shvatanjima društvene sredine u kojoj stranke žive. Tužena je neopravdano prekinula odnos sa tužiocem nakon zaključenja ugovora o poklonu čime je povredila tužioca, koji je ponašanje tužene doživeo i subjektivno kao grubu neblagodarnost te da tužilac zbog ponašanja tužene nakon učinjenog poklona oseća strah za svoju bezbednost, zbog čega je i prijavljivao članove porodice tužene za nelegalno posedovanje oružja.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nakon što je održao raspravu i saslušao parnične stranke i svedoke, smatrajući da u radnjama tužene nema grube neblagodarnosti zbog koje bi trebalo raskinuti ugovor o poklonu. Ovo zato što je tužilac imao nameru da tuženoj pomogne da postane vlasnik sporne nepokretnosti, zaključenjem ugovora o kupoprodaji, a zatim i ugovora o poklonu, kao načina da se nađe pravni put za realzaciju namere tužene da postane vlasnik spornih nepokretnosti. Prema tome, u pogledu ovakvog postupanja postojala je saglasna volja parničnih stranaka, koje na strani tužioca više nije bilo kada su se u njihov dogovor i njihove radnje umešali kako treća lica tako i nadležni organi, koji su kod tužioca izazvali subjektivni doživljaj da je, kako je sam naveo, umešan u nešto što nije, što je i dodatno poremetilo odnose parničnih stranaka, odnosno tužena je prestala da kontaktira sa tužiocem. Navode tužioca o pritisku i pretnjama tužene drugostepeni sud je ocenio kao neosnovane, jer tužilac za te navode nije pružio dokaze niti zaključak o takvom postupanju tužene proizilazi iz izvedenih dokaza.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev, a razloge za takvu odluku u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Suprotno navodima revizije drugostepeni sud je ocenio sve navode stranaka, njihove iskaze i iskaze svedoka, kao i pismene dokaze, te pravilnom primenom člana 8. Zakona o parničnom postupku utvrdio činjenično stanje na koje je pravilno primenio materijalno pravo. Činjenica da su odnosi među strankama poremećeni i da oni nisu u kontaktu nema značaj grube neblagodarnosti, kao razloga za raskid spornog ugovora. Pri tome, bitna činjenica je da do zaključenja ugovora o poklonu između parničnih stranaka došlo nakon dogovora parničnih stranaka o načinu na koji bi tužena postala vlasnik sporne nepokretnosti, jer je pre toga, takođe uz dogovor parničnih stranaka, tužilac kupio spornu nepokretnost, a novac za isplatu kupoprodajne cene mu je dala tužena, tako da tužilac u suštini nije poklonio tuženoj imovinu koju je stekao od svog novca, već je ugovor o poklonu bio način da tužena postane vlasnik nepokretnosti koja je predmet ugovora o poklonu, a da se ne pojavljuje kao kupac te nepokretnosti iz razloga koji su utvrđeni u toku postupka.

Neosnovani su navodi revizije da je tužena prema tužiocu učinila krivično delo lažnog prijavljivanja, s obzirom da tužilac nije dokazao da postoji osuđujuća sudska presuda prema tuženoj za ovo krivično delo, kojim bi tužilac bio oštećeni. Imajući u vidu sve okolnosti utvrđene u postupku koje su prethodile zaključenju spornog ugovora o poklonu, kao i činjenicu da tužena nije ugrozila tužiočev život ili telo, nije napala njegovu imovinu, niti je narušila njegovu slobodu i njegov fizički i psihički integritet, kako je tužilac sam izjavio prilikom davanja iskaza, nisu ispunjeni uslovi iz člana 567. Srpskog građanskog zakonika koji se primenjuje kao pravno pravilo za opoziv poklona, odnosno raskid ugovora o poklonu.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio i navode revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazoženi. 

Tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, pa nema pravo na troškove tog postupka, koje je tražio i u reviziji opredelio, u smislu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić