Tuženi je dostavio svoj odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 1. ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio član Lovačkog udruženja „Niš“ do prestanka plaćanja članstva 2018. godine. Kada je 2020. godine podneo zahtev za ponovni prijem u članstvo Udruženja, odlukom tuženog od 29.09.2020. godine tužiočeva molba za povratak u članstvo nakon prekida odbijena je do okončanja spora ili povlačenja tužiočeve tužbe. U pitanju je parnica koju tužilac protiv tuženog Udruženja vodi radi naknade materijalne štete nastale na njegovom vozilu dana 02.01.2020. godine, kada je vozeći na državnom putu u ataru sela ... naleteo na divlju svinju.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su ocenili da u konketnom slučaju nema osnova za pružanje pravne zaštite tužiocu shodno članu 21. Ustava Republike Srbije, članu 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članovima 4. i 8. Zakona o zabrani diskriminacije, jer shodno članu 45. Zakona o zabrani diskriminacije tužilac do zaključenja glavne rasprave nije dokazao da je neko njegovo lično svojstvo bilo razlog za odbijanje ponovnog prijema u članstvo Udruženja.

Vrhovni sud je ocenio da se revizijom tužioca osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

U cilju obezbeđenja jednakosti prava i obaveza građana, članom 21. Ustava Republike Srbije propisano je da su pred ustavom i zakonom svi jednaki, da bez diskriminacije svi imaju pravo na jednaku zakonsku zaštitu i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, na osnovu nekog postojećeg ili pretpostavljenog ličnog svojstva. Zabrana diskriminacije propisana je članom 14. Evropske konvncije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 4. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/09 sa izmenama i dopunama), a članom 8. tog zakona definisan je pojam diskriminacije, kao neopravdanog pravljenja razlike na osnovu ličnih svojstava pojedinca ili grupe. Diskriminacija može postojati ako je kod odlučivanja primenjen kriterijum koji je u osnovi diskriminatorski. Pravila i kriterijumi koji podjednako važe nisu diskriminišući ako za njihovo uvođenje postoji razumno i objektivno opravdanje.

U konkretnom slučaju tužilac je utvrđenje da je od strane tuženog diskriminisan donošenjem odluke od 29.09.2020. godine, tražio sa obrazloženjem da je postojanje sudskog spora za naknadu štete, koji on vodi protiv tuženog, razlog za odbijanje ponovnog prijema u članstvo Udruženja. Zastupnik tuženog, saslušan u prvostepenom postupku, izjavio je da je za prijem u članstvo potrebna saglasnost članova Udruženja, saglasnost revira (lovnog područja definisanog članom 4. stav 1. tačka 15. Zakona o divljači i lovstvu objavljenom u „Službenom glasniku RS“ broj 18/10) i Upravnog odbora Udruženja, pa kako je revir uskratio saglasnost, tužiočeva molba je odbijena. Osim toga, naveo je da tužilac zapravo ukazuje da mu je uskraćeno izdavanje lovačke dozvole, za čije izdavanje je ovlašćeno nadležno ministarstvo, a udruženje dozvole samo distribuira.

Međutim, iz odluke od 29.09.2020. godine sledi da je tužiocu uskraćeno članstvo u Udruženju zbog vođenja sudskog postupka radi ostvarenja prava na naknadu štete nastale na njegovom automobilu dana 02.01.2020. godine prilikom naletanja na divlju svinju u području revira, a do okončanja spora ili do povlačenja tužbe.

Podnetom tužbom ukazuje se na povredu načela jednakih prava i obaveza, odnosno na neopravdano uskraćivanje prava tužiocu na članstvo u Udruženju. Kada se utvrđuje postojanje povrede i jednakosti prava nužno je ispitati da li je tužiocu traženo pravo na ponovno članstvo u Udruženju uskraćeno zbog nekog njegovog ličnog svojstva, da li uskraćivanje članstva opravdava cilj preduzete mere i da li postoji srazmera između preduzete mere i cilja koji se njome ostvaruje.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, dostavljanjem odluke od 29.09.2020. godine tužilac je shodno članu 7. stav 1. i članu 228. ZPP učinio verovatnim da je, iz razloga što tužilac protiv tuženog vodi imovinskopravni spor, tuženi svojim aktom njemu uskratio pravo na ponovni prijem u članstvo Udruženja. Za izdavanje lovačke dozvole, shodno članu 62. član 1. Zakona o divljači i lovstvu, nadležno je ministarstvo, a ne Udruženje.

Protivno stanovištu nižestepenih sudova da je teret dokazivnja na tužiocu, članom 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/09 sa izmenama i dopunama) propisano je da, ukoliko tužilac učini verovatnim postojanje tuženikovog akta diskriminacije, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza, snosi tuženi.

Imajući u vidu citirane odredbe materijalnog prava, prvostepeni sud će prilikom ponovnog odlučivanja ceniti da li se u konkretnom slučaju tuženikovo odbijanje molbe tužioca odlukom od 29.09.2020. godine odnosi na prijem tužioca u članstvo Udruženju ili na izdavanje dozvole za lov (pošto tužilac u svom iskazu navodi da mu je 2020. godine uskraćena mogućnost da lovi), pa ako oceni da se sporni akt odnosi na članstvo u Udruženju, sud će razmotriti da li je praksa revira da saglasnost uskrati svakom licu koje je sa Udruženjem u sudskom sporu ili je takvo njegovo opredeljenje dato samo u odnosu na tužioca, te da li je pobijanom odlukom Upravnog odbora tuženog primenjen diskriminatorski kriterijum.

U zavisnosti od bitnih činjenica koje ispita i utvrdi shodno članu 229. stav 2. u vezi sa članom 228. ZPP i članom 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, ponovno će odlučiti o zahtevu tužioca pravilnom primenom materijalnog prava i za svoju odluku će dati jasne i dovoljne razloge.

Sa iznetih razloga, primenom člana 416. tav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić