Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu – drugog stava izreke, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postpuka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 403. stav 2. tačka 2. i članom 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiljina revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP. Navodima da drugostepena presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati – nerazumljiva izreka i izostanak razloga o odlučnim činjenicama, ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP koja nije zakonski razlog za ovaj pravni lek.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi BB su u braku od 1982. godine. Založnom izjavom Ov .../... od 10.09.2007. godine tuženi BB je dozvolio da se, radi obezbeđenja potraživanja po ugovoru o kreditu od 03.09.2007. godine, izvrši upis izvršne vansudske hipoteke u korist banke – davaoca kredita na nepokretnostima navedenim u izjavi koje se nalaze u ..., ulica ... broj ..., na parceli ..., iz lista nepokretnosti ... KO ... – ... . Tuženi BB je u vreme kada je dao navedenu založnu izjavu u katastru nepokretnosti bio upisan kao vlasnik nepokretnosti – predmeta te izjave. Tužilja nije dala saglasnost za ustanovljavanje hipoteke. Pravnosnažnom presudom P 11966/2016 od 27.04.2017. godine utvrđeno je da tužilja ima pravo svojine po osnovu sticanja zajedničke imovine u braku sa tuženim BB na ½ dela nepokretnosti na kojima je, na osnovu sporne založne izjave, upisana hipoteka. Banka – davalac kredita je ugovorom od 03.09.2017. godine novčano potraživanje iz ugovora o kreditu od 03.09.2007. godine sa sporednim pravima ustupila tuženom privrednom društvu.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 6. stav 2. Zakona o hipotreci, članova 103. i 109. Zakona o obligacionim odnosima i članova 171. stav 1., 174. i 176. stav 2. Porodičnog zakona utvrdio ništavost osporene založne izjave. Po stanovištu tog suda, tužilja je nepokretnosti – predmet založne izjave stekla u braku sa njenim davaocem – tuženim BB, koji je te nepokretnosti bez njene saglasnosti opteretio hipotekom iako su one bile predmet njihove zajedničke svojine.

Drugostepeni sud je delimično usvojio žalbu tuženog privrednog društva i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti založne izjave u odnosu na udeo od ½ idealna dela nepokretnosti koje su njen predmet. Po stanovištu tog suda, nepokretnosti navedene u založnoj izjavi su u vreme kada je ista data predstavljale zajedničku imovinu tužilje i tuženog BB, a upis tuženog – davaoca založne izjave kao vlasnika nepokretnosti nije ga činio isključivim vlasnikom već, u nedostatku zabeležbe o postojanju zajedničke svojine, važi pretpostavka da je upis izvršen u korist oba supružnika i zakonska pretpostavka o njihovim jednakim udelima u zajedničkoj svojini, koja u ovom sporu nije oborena. Međutim, pošto je pre pravnosnažnog okončanja ovog spora utvrđen tužiljin udeo u sticanju zajedničke svojine, drugostepeni sud je uzeo u obzir i tu činjenicu i zato utvrdio ništavost založne izjave samo u odnosu na idealni udeo tužilje kojim je tuženi BB raspolagao tom izjavom.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda nije pravilno, a tužiljinom revizijom osnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima predviđena je ništavost ugovora koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. O ništavosti ugovora prosuđuje se prema okolnostima koje postoje u vreme njegovog zaključenja.

U konkretnom slučaju, spornom založnom izjavom ustanovljena je hipoteka na nepokretnostima koje su u to vreme bile u zajedničkoj svojini tužilje i tuženog BB, u smislu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona. U tom slučaju se, shodno odredbi člana 176. stav 2. tog Zakona, u odnosu na predmet zajedničke imovine ustanovljava i oboriva pretpostavka da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih. U tom kontekstu je i odredbom člana 174. stav 3. Porodičnog zakona ustanovljena zakonska zabrana samostalnog raspolaganja predmetom zajedničke imovine od strane jednog supružnika, kao i zabrana samostalnog raspolaganja svojim udelom u zajedničkoj imovini ili opterećenja istog pravnim poslom među živima.

Odredbom člana 6. Zakona o hipoteci izričito je propisano da se hipoteka na nepokretnosti u zajedničkoj svojini zasniva samo na celoj nepokretnosti i uz saglasnost svih zajedničara.

Sledstveno izloženom, hipoteka na nepokretnosti u zajedničkoj svojini supružnika ne može se pravno valjano ustanoviti bez njihove obostrane saglasnosti. Okolnost da je tuženi BB u vreme davanja založne izjave bio upisan kao jedini vlasnik nepokretnosti – predmeta te izjave, ne znači da se on mogao smatrati njenim isključivim vlasnikom. Naprotiv, citiranom odredbom člana 174. stav 2. Porodičnog zakona konstituisana je zakonska pretpostavka da se i u slučaju izvršenog upisa samo na ime jednog supružnika smatra da je upisano pravo oba supružnika. Načelo pouzdanja u katastar nepokretnosti štiti samo savesnog sticaoca prava na nepokretnostima i samo u odnosu na to lice važi pretpostavka o istinitosti i potpunosti izvršenih upisa. Nesavesnim se smatra lice koje je znalo ili je moglo znati da postoji nesaglasnost izvršenog upisa u odnosu na faktično vanknjižno stanje. Sticalac hipoteke u ovom slučaju je mogao znati da izvršeni upis prava svojine samo u korist tuženog BB ne čini njega isključivim vlasnikom te nekretnine, i zato se sticalac hipoteke ne može smatrati savesnim. On bi se takvim mogao smatrati samo u slučaju da je pribavio pisanu izjavu tužilje o njenoj saglasnosti da tuženi BB može konstituisati hipoteku na njihovoj zajedničkoj imovini. Takva izjava tužilje ne postoji, a nije ni dokazano da se tužilja saglasila sa datom založnom izjavom tuženog BB.

Na zajedničkoj imovini supružnika postoji zajednička svojina. Zajednička svojina je pravo svojine koji imaju dva ili više lica (zajedničari) na istoj stvari, ali tako da njihovi udeli nisu određeni. Zbog toga se stvarima na kojima postoji zajednička svojina ne može raspolagati dok traje takav režim. Zajedničkom imovinom kao celinom zajedničari upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno, i ni jedan od zajedničara ne može svojim neopredeljenim udelom raspolagati, niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima. Stoga, ni tuženi BB nije mogao raspolagati nepokretnostima u celini (svojim i tužiljinim neopredeljenim udelom), niti je mogao raspolagati svojim neopredeljenim udelom. Naknadno izvršena deoba zajedničke imovine i utvrđenje udela zajedničara – tužilje i tuženog BB, kojom su nepokretnosti – predmet založne izjave iz režima zajedničke svojine prešle u režim susvojine, ne utiče na punovažnost založne izjave u odnosu na imovinu u celini, s obzirom da se o punovažnosti založne izjave prosuđuje na osnovu okolnosti koje su postojale u vreme kada je ona data.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji i zato joj, shodno članu 153. stav 1. ZPP, pripadaju troškovi postupka za sastav revizije u iznosu od 45.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 147.600,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 221.400,00 dinara. Zbog toga je, na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić