Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Stevan Vignjević, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Novog Sada, koga zastupa Pravobranilaštvo Grada Novog Sada, radi utvrđenja i isplate, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 257/23 od 22.02.2023. godine, u sednici održanoj 30.10.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 257/23 od 22.02.2023. godine i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 598/2021 od 03.10.2022. godine i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 598/2021 od 03.10.2022. godine, tužbeni zahtev je usvojen, pa je obavezan tuženi da od tužilje preuzme građevinsko zemljište u susvojini tužilje i to 3/4 dela kp .. KO Novi Sad 1, površine 4 a 94 m2, kao i 3/4 dela objekta sagrađenih na toj parceli i to porodična stambena zgrada broj 1 i 2 i pomoćna zgrada broj 3, sve upisano u LN .. KO Novi Sad 1, za javno zemljišta i da ga na osnovu ove presude upiše i Katastar nepokretnosti kao javnu svojinu, što je tužilja dužna trpeti; obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade za preuzeto zemljište i objekte, koje nepokretnosti su napred opisane, isplati ukupan iznos od 59.685.073,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2022. godine do isplate; obavezan je tuženi da tužilji isplati parnične troškove u iznosu od 703.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 257/23 od 22.02.2023. godine žalba tuženog je odbijena i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 598/21 od 03.10.2022. godine potvrđena; odbijen je zahtev parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dala odgovor na reviziju tuženog. Revizijske troškove je tražila.

Ispitujući pobijanu presudu u smilsu člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, kp .. KO Novi Sad 1, po vrsti građevinsko zemljište, ukupne površine 494 m2 u suvlasništvu je tužilje u 3/4 dela i prvi put je planirana za površinu javne namene Detaljnim urbanističkim planom mešovitog stanovanja blokova oko ulice ... u Novom Sadu iz 1992. godine. Nakon toga, predmetna parcela je u pretežnom delu planirana za javne namene i Planom detaljne regulacije blokova oko ... ulice u Novom Sadu iz 2008. godine, a navedeno plansko rešenje zadržano je i aktuelnim Planom generalne regulacije prostora novog gradskog centra sa okruženjem u Novom Sadu („Sl. list Grada Novog Sada“ broj 39/2011, 14/2014, 8/2016, 82/2016, 50/2017, 42/2018 i 22/2019) kojim je označena parcela u površini cca 478 m2 predviđena za saobraćajnicu, dok je preostala površina od 16 m2 predviđena za mešovito stanovanje. Tržišna vrednost predmetne nepokretnosti iznosi 677.500 evra ili 79.580.098,00 dinara, dok tržišna vrednost tužiljinog suvlasničkog udela od 3/4 dela iznosi 59.685.073,00 dinara. U kući na adresi u ... broj .. na navedenoj kp .. KO Novi Sad, koja je sada okružena zgradama, trenutno žive sin i snaha tužilje. Pre oko 15 godina porodica AA je na kući zamenila krov. U kući je prisutna vlaga koju je moguće sanirati izvođenjem građevinskih radova. Sin tužilje i njegova supruga su u više navrata nudili parcelu sa stambenim objektom na prodaju investitorima, koji su u kvartu gradili zgrade, ali niko nije bio zainteresovan, jer je na parceli predviđena izgradnja puta i nije dozvoljeno građenje. Tužilja se preko punomoćnika dana 03.06.2019. godine obratila Gradskoj upravi za građevinsko zemljište i inesticije iz Novog Sada sa zahtevom za preuzimanje predmetnog zemljišta i rešavanje imovinsko-pravnih odnosa. U odgovoru na zahtev tužioca Gradska uprava za građevinsko zemljište i investicije je izvestila tužilju da je prema važećoj planskoj dokumentaciji predmetna parcela najvećim delom svoje površine planirana kao površina javne namene u regulaciji saobraćajnice – ulice, dok je malim delom planirana kao površina ostalih namena – stambeno-poslovni objekat spratnosti P+2+PK. U dopisu je dalje navedeno da je za ovo područje u pripremi novi plan generalne regulacije koji će biti nešto drugačijeg prostornog obuhvata, ali prema dostupnim informacijama, namena ove parcele trebala bi da ostane nepromenjena, odnosno kao i u trenutno važećoj planskoj dokumentaciji, te da nije moguće udovoljiti zahtevu tužilje iz razloga što Programom uređivanja građevinskog zemljišta za 2019. godinu nisu predviđena finansijska sredstva za potrebe rešavanja imovinsko-pravnih odnosa na predmetnom lokalitetu. Tužilja se nije obraćala nadležnom organu radi izmene planskog akta.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je planska dokumentacija u konkretnom slučaju imala značaj početnog koraka u procesu oduzimanja imovine, odnosno njome je došlo do kontrole upotrebe imovine i do smanjenja mogućnosti tužilje da imovinom raspolaže u dužem vremenskom periodu, počev od 1992. godine, tokom kog perioda nepokretnost nije privedena planiranoj nameni. Takvim režimom tuženog pravo tužilje na mirno uživanje imovine, je nesrazmerno ograničeno, jer nije postignuta pravična ravnoteža između opšteg i privatnog interesa iz kog razloga tužilja zbog izostanka naknade, nesigurnosti svog položaja i nepostojanja delotvornih pravnih sredstava trpi prekomerni teret. Zbog navedenog, nižestepeni sudovi su utvrdili da je tuženi povredio pravo tužene na imovinu i zato su ga obavezali na isplatu tržišne vrednosti zemljišta i građevinskih objekata u susvojini tužilje, te utvrdili pravo javne svojine tuženog nad tim susvojinskim udelom na nepokretnostima, a odluku su zasnovali na odredbi člana 58. Ustava Republike Srbije i članu 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se u reviziji ukazuje da je takvo stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije, zajemčeno je mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i propisano je da pravo svojine može biti oduzeto i ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.). Prema stavu 3. te odredbe zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine.

Odredbom člana 1. Protokola 1. uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (stav 1.), s tim što je državi dopušteno da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine, koje korišćenje mora biti u skladu sa opštim interesima kako bi se obezbedila naplata poreza ili drugih dažbina ili kazni (stav 2.).

U konkretnom slučaju, tužilja nije faktički lišena svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine, jer donetim planskim aktima nije sprečena da je drži, koristi i njome raspolaže u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Postojanje planskih akata kojima je predviđeno da će na zemljištu tužilje biti izgrađena javna saobraćajnica delom, a delom da je ista predviđena za izgradnju za mešovito stanovanje, tek je uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanje planskih akata ne znači da će nužno doći do njihove realizacije. Pravo države i jedinica lokalne samouprave da planskim aktima vrši urbanističko planiranje, naročito u većim gradovima, nije sporno sa stanovišta zakona i obavlja se u opštem interesu. Međutim, nesprovođenje planskih akata u dužem vremenskom periodu može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktima na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja.

Shodno napred navedenom, po oceni revizijskog suda, tužilji se ne može dosuditi tržišna naknada za nepokretnost. Takva naknada dosuđuje se samo vlasniku koji je lišen svoje imovine, što ovde nije slučaj, jer planski akti nisu sprovedeni i zemljište na kome se nalaze objekti tužilje nije privedeno planskoj nameni. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog, na koji način su nižestepeni sudovi sproveli postupak eksproprijacije nepokretnosti u svojini tužilje, preuzevši na sebe nadležnost Vlade RS da utvrdi javni interes za eksproprijaciju i nadležnost organa uprave da o istoj odluče.

Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava RS i člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, u svetlu stanovišta izraženog u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 23.09.1982. godine, donetoj u slučaju Sporrong i Lonnroth protiv Švedske, donošenjem planskih akata i njihovim nesprovođenjem u nerazumno dugom vremenskom periodu može doći do povrede prava vlasnika na mirno uživanje imovine i onda kada aktivnošću države vlasnik nije lišen svojine na određenom dobru koje čini njegovu imovinu.

Dakle, mešanje države u pravo tužilje na mirno uživanje imovine jeste suprotno članu 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, ali onda kada nije postigunta pravična ravnoteža između zahteva opšteg interesa i zaštite prava na mirno uživanje imovine, kada tužilja zbog nesigurnosti svog položaja i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva trpi prekomerni teret.

U konkretnom slučaju nije utvrđeno da li je na navedeni način postignuta odnosno povređena pravična ravnoteža između zahteva opšteg interesa i zaštite prava na mirno uživanje imovine, ili ne, te da li zbog navedenog tužilja trpi prekomerni teret, odnosno da li joj je onemogućeno da i dalje koristi svoju nepokretnost na način na koji je i ranije koristila, s obzirom da je i dalje u posedu iste i da u prilog svojih navoda da istu nije mogla da proda trećim licima nije ponudila dokaze na okolnost da je nepokretnost pisanim putem oglašavala na prodaju, ni o visini cene po kojoj je istu nameravala da otuđi, kao ni o tome da li su vlasnici okolnih katastarskih parcela i objekata obuhvaćni istim planskim aktom bili osujećeni u realizaciji nekog od prerogativa prava svojine.

Iz navedenih razloga nižestepene presude su morale biti ukinute.

U ponovnom postupku nižestepeni sudovi će imati u vidu praksu i standarde Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, kao i da tužilji u odnosu na spornu nepokretnost nije oduzeto pravo svojine, već joj je ograničeno pravo na mirno korišćenje imovine zbog smanjene mogućnosti raspolaganja zemljištem, usled dugogodišnjeg neprivođenja nameni od strane tuženog, te će pravilnom primenom materijalnog prava doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Sa iznetih razloga na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci rešenja.

Predsednik veća-sudija,

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković