Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1732/12 od 30.05.2013. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je prvostepena presuda. Tužiocima nisu dosuđeni troškovi žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama ovlašćenja iz člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP (“Službeni glasnik RS” br. 72/11) i utvrdio da je revizija tužioca M.P.1 neosnovana, dok je revizija tužilaca M.P.2, V.P. i S.P. nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom tužioca M.P.1 ukazuje na druge bitne povrede postupka kao razlog za ukidanje pobijanih nižestepenih presuda.

Nema bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP jer su sudovi odlučivali u granicama zahteva koje su tužioci postavili u parnici, na osnovu rezultata sprovedenog dokaznog postupka. U parnici nije bilo nikakvih procesnih raspolaganja tužilaca, zbog čega ni presude nisu zasnovane na takvim nedozvoljenim raspolaganjima, protivno zabrani iz člana 3. stav 3. ZPP, u kom pravcu bi upućivali navodi tužiočeve revizije. Tužioci su u postupku učestvovali lično i preko angažovanog punomoćnika advokata, po svojoj dispoziciji, i iznosili su svoje zahteve i činjenične tvrdnje, kao i predloge za dokazivanje značajnih činjenica, a izjašnjavali su se i o navodima protivne stranke. Nema nikakvog osnova isticanje u reviziji da je ovom i ostalim tužiocima bilo uskraćeno pravo u pogledu raspravljanja pred sudom. Odlučivanje o dokaznim predlozima stranaka je ovlašćenje suda u vezi sa utvrđivanjem činjenica važnih za donošenje odluke, što je izričito propisano odredbom člana 221. stav 2. ZPP. Zato ne postoji ni bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 7. ZPP.

Pored toga, sudovi su svoje presude obrazložili jasnim, neprotivrečnim i detaljnim razlozima o činjenicama značajnim za presuđenje, o izvršenoj oceni dokaza i razlozima za odbijanje predloga za izvođenje dokaza koji su stranke postavile u postupku, kao i primenjenim normama materijalnog prava. U tom smislu je neosnovan i navod o bitnoj povredi iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP. Drugostepeni sud je u pobijanoj presudi izneo podrobne razloge za ocenu žalbenih navoda od značaja i razloge uzete u obzir po službenoj dužnosti, u skladu sa obavezom iz člana 382. stav 1. ZPP, pa ne postoji ni relativna bitna povreda iz člana 361. stav 1. ZPP u vezi sa primenom te procesne norme.

Takođe, nije bilo nedostataka u primeni odredaba čl. 250, 251. i 259. ZPP prilikom sprovođenja medicinskog veštačenja (radi utvrđivanja uzročno- posledične veze između povreda u saobraćajnoj nezgodi i kasnije dijagnostifikovanog oboljenja bubrega tužioca M.P.1) koji bi se mogli pripisati drugostepenom sudu kao bitna povreda iz člana 361. stav 1. ZPP, zbog eventualnog propusta da sankcioniše povredu učinjenu u prvostepenom postupku. Drugostepeni sud je izložio veoma detaljnu ocenu svih žalbenih navoda i pravilne razloge u odnosu na rezultat veštačenja u pogledu utvrđenja bitnih čiinjenica za koje je potrebno stručno znanje, kao i pravilne razloge za nepostojanje potrebe za novim veštačenjem posle saglasnih i neprotivrečnih nalaza i mišljenja stručnih timova dve eminentne ustanove (sudsko medicinskih odbora Medicinskog fakulteta u N.S. i Medicinskog fakulteta u B.) obrazloženih u pisanim izveštajima i kroz saslušanje i ispitivanje njihovih predstavnika. U tom pogledu u odnosu na odbijanje dokaznog predloga tužilaca da se izvrši novo medicinsko veštačenje nije bilo propusta koji bi predstavljali relativno bitnu povredu postupka od značaja za pravilnost i zakonitost donete presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac M.P.1 (rođen ... godine) je kao jedan od putnika u autobusu javnog saobraćaja tuženog povređen 29.07.1998. godine u saobraćajnom udesu koji je izazvao M.H., vozač teretnog vozila sa prikolicom, kada je nesmanjenom brzinom prošao kroz raskrsnicu na magistralnom putu Subotica – Beograd kod Temerinskog puta, kada je na semaforu bilo upaljeno crveno svetlo. Tužilac je zadobio lake telesne povrede mekih tkiva glave i lica, otok u predelu levog kolena i nagnječenje slabinskog dela tela, sa razvojem potkožnog hematoma veličine oraha. Upućen je na kućno lečenje, a pri pregledu sutradan je utvrđeno da ima otok i modricu u predelu bubrega i rebara. Problemi sa bubrezima, koje ranije nije imao, kod njega su utvrđeni prilikom lekarskog pregleda u maju 1999. godine. Do avgusta 2005. godine povremeno je bolnički lečen, a od tada je odlazio redovno na dijalizu. Po uputu lekarske komisije Kliničkog centra V. operisan je 28.02.2010.godine u M., kada je izvršena transplantacija levog bubrega, uz lečenje oko mesec dana. Po povratku iz M. zadržan je na lečenju do januara 2011. godine. Njegovo lečenje još nije završeno. Neophodne lekove kupuje isključivo od svojih penzijskih primanja. Troškove transplantacije snosio je u visini oko 70.000 evra. Deo tih sredstava pribavio je u humanitarnoj akciji, a skoro polovina je pribavljena kreditima i pozajmicama njegovih roditelja. Tužilac još nije podneo zahtev za refundaciju troškova lečenja Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, a usmeno je obavešten da će verovatno biti odbijen zbog nedostatka sredstava. Rešenjem Fonda za PIO Filijala N.S. od 06.02.2006. godine priznato mu je pravo na invalidsku penziju zbog potpunog gubitka radne sposobnosti kao posledice bolesti. Na osnovu pravnosnažne presude od 17.06.1999. godine tužilac je ostvario prema tuženom (po osnovu obaveznog osiguranja putnika u javnom saobraćaju) naknadu nematerijalne štete iz saobraćajne nezgode u iznosu od 20.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, 10.000,00 dinara za fizičke bolove i 8.000,00 dinara za strah, sa pripadajućom kamatom.

U prvostepenom postupku je utvrđeno da između povrede tužioca M.P.1 nastale 29.07.1998. godine u saobraćajnom udesu i kasnije dijagnostifikovanog oboljenja bubrega ne postoji uzročno-posledična povezanost. Oboljenje je posledica prirodnih procesa (postojanja vezikouretralnog refluksa sa desne strane i verovatnih infekcija mokraćnih puteva, kao i posledičnog smanjenja desnog, a zatim levog bubrega, hipertenzije i progresije bubrežne insuficijencije do stadijuma uremije). Bubrežna slabost je nastala kao posledica hroničnog dugogodišnjeg oboljenskog procesa na bubrezima. Povreda lumbalne regije deset meseci pre utvrđivanja već uznapredovale bubrežne insuficijencije ne može da se poveže ni vremenski ni uzročno sa prirodom oboljenskog procesa i progresijom bubrežne slabosti. Hronična bubrežna insufijencija kod tužioca nije posledica stresa i ne pripada grupi psihosomatskih blesti. Kod tužioca je posle skoro godinu dana od povređivanja, tokom lečenja krvarenja iz gornjih delova gastrointestionalnog trakta ustanovljeno oboljenje bubrega. Tokom lečenja narednih godina ustanovljeno je kod njega da postoji vezikouretralni refluks sa desne strane drugog stepena. Ovo progresivno oboljenje je najčešće urođeno, a može biti posledica i nekog drugog bubrežnog oboljenja, što se bez biopsije bubrega ne može sa sigurnošću utvrditi. Prema stručnom mišljenju obe medicinske ustanove koje su vršile veštačenje, vrsta i karakter povreda koje je u saobraćajnom udesu zadobio tužilac nisu mogle da dovedu do kasnijeg razvoja oštećenja bubrega ni direktno ni indirektno (usled psihičkog stresa), ni kombinacijom ova dva mehanizma. Utvrđeno je da je tužilac M.P.1 prilikom svakog obraćanja lekarima i terapije njegove bolesti i lečenja trpeo strah i bolove, da je od posledica transplantacije kod njega zaostao ožiljak, te da trpi duševne patnje zbog trajnog umanjenja životne aktivnosti od 100%, te kod njega postoji i gubitak radne sposobnosti. Po zanimanju je mesar i te poslove ne može da obavlja počev od 2005. godine, zbog čega mu je i priznato pravo na invalidsku penziju, koju prima u mesečnom iznosu od 12.500,00 dinara, uz naknadu tuđe pomoći i nege u iznosu od 19.000,00 dinara. Nezainteresovanost i ponašanje ranijeg zakonskog zastupnika tuženog u njihovom razgovoru prilikom obraćanja radi naknade troškova lečenja doživeo je kao uvredu časti i ugleda. Njegova porodica, tužioci M.2 i V. kao roditelji i S. kao brat trpe velike psihičke patnje zbog teškog invaliditeta bliskog lica.

Polazeći od utvrđenih činjenica prvostepeni sud je primenom odredaba čl. 154. stav 1, 155, 173, 174, 185. stav 1, 190, 198. st. 1. i 2, 195, 200. i 201. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) odbio tužbeni zahtev tužilaca zbog nepostojanja uzročno-posledične povezanosti između zadobijenih povreda kod tužioca M.P.1 u saobraćajnom udesu od 29.07.1998. godine i kasnije dijagnostifikovanog oboljenja i razvoja oštećenja bubrega, zbog čega tuženi ne može da bude odgovoran za naknadu traženih vidova štete. Ocenio je i da ne postoje dokazane činjenice da je tuženi preko svog zakonskog zastupnika na bilo koji način narušio ugled i povredio čast tužilaca.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom prihvatio kao pravilno utvrđeno činjenično stanje i pravno stanovište prvostepenog suda u primeni materijalnog prava. Za svoju odluku o potvrđivanju prvostepene presude i odbijanju kao neosnovanih žalbenih navoda tužilaca dao je u pobijanoj presudi detaljne i valjane razloge.

Neosnovani su navodi i razlozi revizije tužioca M.P.1 kojima se nižestepene presude pobijaju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U datoj činjeničnoj situaciji, kada ne postoji uzročno-posledična veza između povređivanja tužioca M.P.1 u saobraćajnom udesu i njegovog kasnijeg bubrežnog oboljenja, koje je dovelo do teških štetnih posledica u vidu različitih oblika nastale nematerijalne i materijalne štete, Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilno pravno shvatanje i presuđenje nižestepenih sudova o nepostojanju zakonskog i pravnog osnova odgovornosti tuženog za tako nastalu štetu i isplatu tražene naknade.

Zahtevi tužbe zasnovani su na objektivnoj odgovornosti tuženog u smislu odredaba čl. 173. i 174. ZOO. Odgovornost tuženog kao vlasnika autobusa i organizatora delatnosti javnog prevoza je objektivne prirode i počiva na odgovornosti za štete nastale upotrebom opasne stvari odnosno za štete koje potiču od opasne delatnosti. Ova vrsta odgovornosti zasniva se na uzročnosti između upotrebe opasne stvari odnosno vršenja opasne delatnosti i nastale štetne posledice. Odsustvo takve uzročno-posledične veze isključuje odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti, kako je to izričito predviđeno ovim zakonskim odredbama. Oslobođenje od odgovornosti predviđeno je i odredbom člana 177. stav 1. ZOO, prema kojoj se imalac opasne stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije dejstvo nije moglo da se predvidi, niti izbegne ili otkloni. U konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju koje se ne može pobijati revizijom, šteta nastala za tužioce kao posledica bolesti tužioca M.P.1 nema svoj uzrok u njegovom povređivanju u saobraćajnom udesu prouzrokovanom upotrebom i učešćem vozila tuženog. Odsustvo te uzročnosti nužno nameće ocenu o neosnovanosti zahteva za traženu naknadu štete i odluku o odbijanju takvog zahteva.

Veći deo navoda revizije ovog tužioca odnosi se, posredno ili neposredno na dokazni postupak i ocenu izvedenih dokaza, te na pobijanje pravilnosti i potpunosti utvrđenog činjeničnog stanja. Prema izričitoj odredbi člana 398. stav 2. ZPP revizijom se pravnosnažna presuda ne može pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Zato takvi navodi revizije nisu posebno razmatrani i ocenjeni, niti obrazloženi u ovoj presudi.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija tužioca M.P.1 izjavljena, niti razlozi na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke ove presude. Istovremeno je na osnovu člana 161. stav 1. u vezi čl. 149, 150. i 159. ZPP potvrđena i odluka o troškovima.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i dozvoljenost revizije ostalih tužilaca u smislu člana 401. stav 2. tačka 5. ZPP i utvrdio da je nedozvoljena.

Postupak u parnici započet je tužbom tužilaca za naknadu štete podnetom 30.12.2005. godine. Tužioci M.2 i V. kao roditelji tužioca M.P.1 i tužilac S.P. kao brat istakli su zahtev za naknadu nematerijalne štete koja po svim vidovima ukupno iznosi po 4.000.000,00 dinara za svakog tužioca pojedinačno, po preinačenoj tužbi i konačno opredeljenom tužbenom zahtevu. Kako tužioci imaju položaj običnih, a ne jedinstvenih suparničara, visina njihovih zahteva se ne sabira, tako da vrednost predmeta spora za svakog od njih iznosi po 4.000.000,00 dinara. Ta novčana vrednost je i vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu 30.05.2013. godine.

Granična novčana vrednost od koje zavisi dozvoljenost revizije propisana je noveliranom odredbom člana 394. ZPP, koji se primenjuje u konkretnom sporu. Prema toj odredbi revizija nije dozvoljena o imovinsko pravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja odnosno preinačenja tužbe.

Kako vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude u odnosu na imenovane tužioce ne prelazi navedeni novčani iznos propisan kao limit od kojeg zavisi pravo na reviziju, revizija tužilaca M.2, V. i S.P. je nedozvoljena.

Iz navedenih razloga je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke ove presude.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.