Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je blagovremeno podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu primenom odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23) Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, kao izvršni poverilac izvršnog dužnika „Mladi borac“ ad Sonta, podneo dva predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave Trgovinskom sudu u Novom Sadu. Na osnovu prvog predloga od 17.09.2008. godine, koji se odnosio na dug u iznosu od 67.135,53 evra sa kamatom od 01.02.2007. godine do isplate, doneto je rešenje o izvršenju Iv 6304/2008 od 22.09.2008. godine. Na osnovu drugog predloga od 16.12.2008. godine, za dug u iznosu od 1.451.794,00 dinara sa kamatom od 01.11.2007. godine do isplate, doneto je rešenje o izvršenju Iv 9632/2008 od 19.12.2008. godine. Dana 28.07.2015. godine, pred Privrednim sudom u Somboru pokrenut je stečajni postupak St 10/2015 protiv stečajnog dužnika ''Mladi borac'' ad Sonta u stečaju, koji još nije okončan. Trajanje postupka nije određeno, jer je bilo potrebno prethodno raspraviti status poverilaca, visinu i vrstu potraživanja poverilaca, konačna lista potraživanja nije sačinjena, niti je doneta odluka da li će se postupak sprovoditi bankrotstvom zbog čega nije moguća prodaja imovine. Rešenjem Privrednog suda u Somboru R4 St 803/20 od 29.12.2020. godine, usvojen je prigovor tužioca radi ubrzanja stečajnog postupka i utvrđena povreda na suđenje u razumnom roku i stečajnom sudiji naloženo da preduzme mere i radnje koje su potrebne radi unovčenja imovine stečajnog dužnika i namirenja poverilaca, te da u roku od 30 dana izvesti predsednika suda koje su mere konkretno preduzete. Zaključkom o listi priznatih i osporenih potraživanja Privrednog suda u Somboru broj St 10/2015 od 26.07.2017. godine, tužiocu je priznato potraživanje od 14.196.967,18 dinara, koje je svrstano u treći isplatni red, što je potvrđeno i izveštajem Privrednog suda u Somboru broj St 10/2015 od 25.01.2022. godine. Stečajni dužnik je 2003. godine poslovao društvenim kapitalom, 2005. godine je promenjena pravna forma, ali je zadržan društveni kapital, a 2006. godine rešenjem Agencije za privredne registire BD178628/2006 od 17.11.2006. godine, registrovana je promena podataka, tako što je društveni kapital brisan i upisan akcijski kapital u udelu od 100%, te je promenjena i pravna forma iz društvenog preduzeća u akcionarsko društvo.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca iz razloga što su navedena rešenja o izvršenju Trgovinskog suda u Novom Sadu doneta nakon izvršene privatizacije i pretvaranja društvenog kapitala preduzeća dužnika u akcijski kapital, te kako je stečajni postupak pokrenut 2015. godine prema stečajnom dužniku koji je poslovao u formi društva kapitala, kao akcionarsko društvo u kojem nije bilo društvenog ili državnog kapitala, to ne postoji objektivna odgovornost tužene za naknadu imovinske štete, sve u smislu člana 58. stav 1. Ustava RS, člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Osim toga utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju nije dovoljna za aktiviranje obaveze države da tužiocu nadoknadi štetu, budući da on nije pružio dokaze da je njegov dužnik imao dovoljno sredstava u imovini iz koje je mogao da namiri potraživanje i da je naplata izostala iz razloga što sud nije efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate potraživanja. Po stanovištu drugostepenog suda tužena ne može odgovarati za insolventnost lica sa kojim je tužilac slobodnom voljom stupio u komercijalni odnos. Pored navedenog, čak i da se radi o preduzeću sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, odluke donete protiv društvenih preduzeća po osnovu potraživanja iz radnih odnosa zbog prirode i značaja potraživanja ne mogu se izjednačiti sa odlukama protiv društvenih – državnih preduzeća donetih po osnovu potraživanja koja su proistekla iz ekonomskog poslovanja. Za potraživanja koja imaju isključivu ekonomsku komponentu nema uslova za primenu izuzetka o objektivnoj odgovornosti tužene države, već se ima primeniti opšte pravilo o deliktnoj građanskoj odgovornosti države, koja podrazumeva postojanje uzročno-posledične veze između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nastale štete.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev.

Tužena država po odredbama člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku odgovara za štetu prema opštim uslovima za objektivnu odgovornost. Prema članu 154. stav 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, nužan uslov za nastanak ove obaveze je postojanje adekvatne uzročno-posledične veze između štetne radnje tužene, izostanka postupanja u razumnom roku u stečajnom sudskom postupku i umanjenja imovine tužioca.

U konkretnom slučaju, tužilac nije pružio dokaze da ova adekvatna veza postoji, a upravo činjenica da je tužilac pre otvaranja postupka stečaja ishodovao izvršnu ispravu prema svom dužniku, te da je bezuspešno vodio izvršni postupak vodi zaključku da njegov dužnik nije imao imovine iz koje je tužilac mogao da namiri svoje komercijalno potraživanje, da je zbog toga otvoren stečajni postupak, te da dužina vođenja stečajnog postupka nije uzrok štete čiju naknadu zahteva u ovoj parnici.

Zaključak Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine o odgovornosti Republike Srbije za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, koji se revizijom navodi, dopunjen je na sednici Građanskog odeljenje Vrhovnog kasacionog suda, održanoj dana 27.09.2019. godine, i konačno glasi: „Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenog potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U predmetima u kojima se vodi stečajni postupak zakonska zatezna kamata na potraživanja utvrđena pravnosnažnim presudama protiv dužnika društvenih preduzeća obračunava se do dana otvaranja stečajnog postupka, u skladu sa zakonskim rešenjem iz zakona o stečaju iz 2009. godine. U pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, kad se radi o fizičkim ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrdđivati uzročno- posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

Iz navedenog zaključka, donetog u svrhu ujednačavanja sudske prakse, bez sumnje proizilazi da sva opšta pravila odštetnog prava važe i za naknadu imovinske štete po članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, a da su jedino u situaciji izostale naplate potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa prema poslodavcu koji je poslovao sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom utvrđeni povoljniji uslovi koji su dovoljni za odgovornost tužene države za štetu.

Zbog navedenog, neosnovani su revizijski navodi tužioca da dokazivanje uzročno-posledične veze između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja nije nužno u slučaju dužnika koji su osnovani državnim ili društvenim kapitalom.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić