Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dala odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 2309/2018 od 20.12.2018. godine, utvrđeno je da je tužilji povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku St 4155/2010 i naloženo stečajnom sudiji preduzimanje neophodnih radnji u cilju okončanja postupka. Tužilji je u stečajnom postupku priznato potraživanje iz radnog odnosa za neisplaćene zarade, svrstano u treći isplatni red po prijavi ... u iznosu od 597.337,93 dinara. Stečajni postupak koji se vodi nad stečajnim dužnikom „Industrija kotrljajućih ležajeva“ a.d. Beograd u stečaju koji je otvoren 22.10.2010. godine, još uvek nije okončan, a tužilji nije izvršena isplata zbog nepostojanja sredstava u stečajnoj masi. Preduzeće IKL je raspolagalo većinskim društvenim kapitalom do 28.12.1999. godine, nakon čega je sledio postupak svojinske transformacije – privatizacije okončan do 15.11.2001. godine. Tužiljino potraživanje datira iz perioda od 01.08.2001. godine do 22.10.2010. godine kada je država imala manjinski udeo u kapitalu društva od 41,50%. Postupak stečaja nad preduzećem IKL je otvoren nakon privatizacije preduzeća 15.11.2001. godine i nakon prestanka uticaja države Republike Srbije na upravljanje i poslovanje istog, kada je preduzeće bilo u većinskom privatnom kapitalu.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku odbio tužbeni zahtev, jer tužilja nije dokazala postojanje uzročno-posledične veze između štetne radnje i štete kao posledice koju trpi imajući u vidu da objektivna odgovornost Republike Srbije postoji ukoliko je u pitanju potraživanje na ime neisplaćenih zarada kod poslodavca sa pretežno društvenim kapitalom što u predmetnom postupku nije slučaj.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu na isplatu prouzrokovane štete u iznosu od 597.337,93 dinara uz zaključak da od 07.02.2002. godine poslodavac tužilje nije bilo preduzeće institucionalno nezavisno od države, zbog čega tužena ne može sa uspehom isticati da postoji osnov oslobođenja njene odgovornosti za štetu koju je tužilja pretrpela u vidu nenamirenog potraživanja na ime neisplaćenih zarada po osnovu radnog odnosa i da leži u tome što je uzrok za neizmirenje potraživanja tužilje u nedostatku sredstava dužnika. Naime, iako u vreme nastanka potraživanja tužilje država nije bila većinski vlasnik akcijskog kapitala, tužena je upravljala njime preko organa imenovanih rešenjem Vlade RS od 07.02.2020. godine i imala je pravnu mogućnost da sukcesivno do 2009. godine produžava kontrolu uspostavljenu rešenjem od 07.02.2020. godine. Stoga je na tuženoj državi bila dužnost da dokaže kada je prestala da u faktičkom smislu upravlja poslovanjem poslodavca tužilje, koji bez obzira na strukturu kapitala, nije bio privredni subjekt nezavistan od države, pa se nemogućnost naplate priznatog potraživanja tužilje može dovesti u vezu sa kontrolom države nad poslodavcem tužilje i utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana presuda je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročnoposledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

U konkretnom slučaju tužilja nije bila u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema svom poslodavcu – „Industrija kotrljajućih ležajeva“ u stečajnom postupku koji je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/2010 od 22.10.2010. godine. U tom trenutku stečajni dužnik je preduzeće sa većinskim udelom privatnog kapitala, a potraživanje tužilje iz radnog odnosa potiče iz perioda nakon privatizacije preduzeća. Saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava (Marinković protiv Srbije, predstavka broj 5353/11) Republika Srbija je odgovorna za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa pretežno društvenim kapitalom, dok po praksi Ustavnog suda Republike Srbije propust suda da namiri potraživanje priznato u stečajnom postupku protiv dužnika sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom, predstavlja povredu pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije (Už 4541/2017 od 24.01.2019. godine). Kako prema utvrđenom činjeničnom stanju poslodavac tužilje nije bilo preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom u relevantnom periodu, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da u ovom slučaju postoji odgovornost tužene za predmetnu štetu. Naime, samo ukoliko se radi o preduzeću sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada se u odnosu na dugovanja tog privrednog društva konstituišu i posebne obaveze Republike Srbije vezane za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku povodom nenamirenog potraživanja u visini priznatog potraživanja u stečajnom postupku. Uredbom o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda i pružanju usluga i o uslovima davanja na privremeno korišćenje sredstava preduzeća („Službeni glasnik RS“, br. 25 od 16. juna 1997... 43/09), na osnovu koje je doneto rešenje Vlade RS od 07.02.2002. godine, predviđeno je da se mere na osnovu Uredbe mogu preduzimati do 30. novembra 2009. godine, a mere preduzete na osnovu ove uredbe prestaju najkasnije 31. decembra 2009. godine. Do isteka navedenog roka Odbor je bio dužan da sprovede postupak izbora organa preduzeća. Iz navedenog sledi da tužena nije ostvarivala faktičku kontrolu nad preduzećem IKL u vreme otvaranja stečajnog postupka (22.10.2010. godine), pa stoga nema objektivne odgovornosti tužene za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, niti je tužilja dokazala da je isključivi razlog nemogućnosti naplate potraživanja neadekvatno postupanje suda, odnosno uzročno- posledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 165. stav 1. u vezi člana 153. stav 1. i 154. ZPP pripadaju troškovi za sastav revizije u iznosu od 27.000,00 dinara. Iz tih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković