Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 203. ZPP, jer se osnovanost prigovora litispedencije ceni na osnovu identiteta stranaka, činjeničnog stanja i postavljenog tužbenog zahteva u parnicama koje teku, a po navodima revizije, tužena u drugom postupku u predmetu Trećeg osnovnog suda P 2604/14 nikada nije primila tužbu, pa ta parnica nije ni počela da teče u smislu člana 203. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pokojni VV je za života sačinio pismeno zaveštanje pred svedocima u ... dana 15.01.2009. godine, kojim je rasplagao pokretnom i nepokretnom imovinom u korist tužene. Navedeno zaveštanje proglašeno je u ostavinskom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu O 16512/10 na ročištu dana 29.06.2010. godine, kada je konstatovano da ostavilac nije ostavio nikog od srodnika koji po zakonu polažu pravo na nasleđe, pa je pravnosnažnim rešenjem od 17.12.2011. godine tužena oglašena za naslednika po osnovu zaveštanja. Tužilac je brat od strica sada pokojnog VV, jer su otac sada pok. VV i tužiočev otac sinovi GG. Dana 17.06.2014. godine, tužilac je Trećem osnovnom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tužene radi poništaja predmetnog zaveštanja koji postupak je okončan rešenjem o povlačenju tužbe. Veštačenjem u postupku je utvrđeno da sada pok. VV nije svojeručno potpisao pismeno zaveštanje pred svedocima sastavljeno u Beogradu dana 15.01.2009. godine, a što je veštak utvrdio analizom opštih i pojedinačnih pokazatelja kao i sličnosti i razlika spornog i nespornih potpisa, nalazeći da se kod svih ljudi rukopis za vreme trajanja života menja, odnosno podložan je promenama koje su posebno izražene kod osoba treće starosne dobi. Sve te promene su posledica jednog prirodnog procesa i odražavaju se na brzinu pokreta i manifestuju se na brzinu hodanja i ispoljavanja opšte sigurnosti, kao i na koordinaciju pokreta, jasnu i razgovetnu oblikovanost govora, usporenost i otupljenost refleksa i tome slično. Neizostavno je da će i rukopis starijih osoba pretrpeti značajne promene kod nekoga više, a kod nekoga manje, s tim što je zaveštalac u vreme potpisivanja spornog testamenta imao oko 83 godine života, te se promene ogledaju u sigurnosti povlačenja poteza i izmenjenosti forme grafema kada dolazi do upadljive disharmoničnosti potpisa koje se posebno uočavaju na poslednjem nespornom potpisu koji je nastao u toku ili nakon 2008. godine. Izmenjana forma slova se nikada ne vraća u pređašnju formu kako se to sreće kod spornog potpisa koji ima formu iz perioda 2000. godine, što je siguran pokazatelj da se radi o fingiranom potpisu koji se sreće kod paušalnih i falsifikovanih potpisa. Sporni potpis sada pok. VV na pismenom zaveštanju pred svedocima predstavlja imitaciju nespornog potpisa sa pasoša i donekle je sličan potpisima nastalim do 2000. godine, ali je potpuno različit u poređenju sa nespornim potpisima koji su nastali neposredno pre nastanka spornog potpisa. Pokojni VV nije svojeručno potpisao pismeno zaveštanje, sa verovatnoćom koja se graniči sa sigurnošću, a koja je na skali verovatnoće opredeljena pod rednim brojem pet (99,1 do 99,99%).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetno zaveštanje (pismeno zaveštanje pred svedocima) ništavo u skladu sa odredbama članova 85. stav 1, 157. i 163. Zakona o nasleđivanju, jer ne ispunjava formalne uslove punovažnosti pismenog zaveštanja pred svedocima, s obzirom da nije potpisano od strane ostavioca već imitacijom njegovog potpisa.

Prema članu 85. stav 1. Zakona o nasleđivanju, zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismeno svojeručno potpisati. Odredbom člana 157. navedenog zakona propisano je da je falsifikovano zaveštanje ništavo, a po članu 161. na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. Ništavo zaveštanje smatra se zaveštanjem koje nikada nije bilo sačinjeno (član 163. istog zakona). U situaciji kada je nesumnjivo utvrđeno da zaveštalac nije svojeručno potpisao pismeno zaveštanje, već da potpis na zaveštanju predstavlja imitaciju nespornog potpisa sa pasoša zaveštaoca od 2000. godine, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su utvrdili ništavost predmetnog zaveštanja. Zato su kao neosnovani ocenjeni svi revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužena u reviziji ukazuje na nedostatke u nalazu i mišljenju sudskog veštaka grafologa i s tim u vezi osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije razlog zbog koga se revizija može izjaviti po članu 407. stav 2. ZPP, kojim je propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, a što ovde nije slučaj.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim za vođenje ove parnice, pa je na osnovu člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković