Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelica Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Ateljević advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., Republika ..., čiji je punomoćnik Jugoslav Tintor advokat iz ..., radi razvoda braka i vršenja roditeljskog prava, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž2 95/22 od 13.05.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 12.04.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž2 95/22 od 13.05.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

U ovom postupku, rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž2 200/21 od 15.07.2021. godine potvrđeno je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 102/21 od 20.04.2021. godine u delu kojim je odbijen prigovor nenadležnosti suda Republike Srbije za postupanje po zahtevu za razvod braka, a rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 7627/21 od 03.03.2022. godine je navedeno rešenje Višeg suda u Beogradu ukinuto u preostalom delu (koji se odnosi na vršenje roditeljskog prava, uređenje održavanje ličnih odnosa tužioca sa maloletnim detetom i izdržavanje) i predmet vraćen istom sudu na ponovno odlučivanje.

U daljem postupanju, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž2 95/22 od 13.05.2022. godine kojim je odbacio žalbu tužene od 21.05.2021. godine kao nedozvoljenu.

Protiv navedenog rešenja drugostepenog suda, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, u kojoj navodi da navedeno rešenje pobija iz svih zakonom propisanih razloga.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 420. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/2020), pa je ispitao pravilnost pobijanog rešenja shodno članu 408. u vezi člana 420. stav 6. istog zakona i našao da revizija tužene nije osnovana.

Ocenu o nedozvoljenosti žalbe sud je zasnovao na utvrđenju da je tužena 21.05.2021. godine izjavila žalbu preko Advokatske kancelarije „...“ iz ..., odnosno advokata VV, GG i DD, koji nisu upisani u imenike (A i B) Advokatske komore u Srbiji i nisu dostavili dokaz o sticanju prava na bavljenje advokaturom u Republici Srbiji. U pravnim razlozima sud se pozivao na odredbe člana 5. stav 1, člana 14. i člana 25. Zakona o advokaturi („Službeni glasnik RS“ broj 31/11, 24/12 - US) i odredbe člana 85. stav 1. i člana 91. Zakona o parničnom postupku, citirane u obrazloženju pobijanog rešenja.

Iznetom, revizija suprotstavlja navode da je pravno neodrživo da sud iskazuje da punomoćnik ne može zastupati tuženu, a da tom istom punomoćniku dostavlja sve odluke, a ne tuženoj lično. Takođe i navode da je tuženoj nedostavljanjem rešenja onemogućen pristup sudu i pravo na pravni lek i da je odlukom suda da se žalba odbaci kao nedozvoljena tužena suštinski ostala bez pravne zaštite, bez mogućnosti da zastupa svoje interese pred sudovima u Republici Srbiji i bez mogućnosti izjavljivanja pravnog leka na rešenje prvostepenog suda od 20.04.2021. godine koje joj nikada nije uručeno lično, te je tuženoj uskraćeno pravo na pravni lek i efektivno uživanje prava na pristup sudu, a samim tim i pravo na pravično suđenje. Revizijom se osporava i pravilnost rešenja o odbijanju prigovora apsolutne nenadležnosti suda Republike Srbije za postupanje u ovom sporu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, revizija nije osnovana u osporavanju pravilnosti pobijanog rešenja kojim je žalba odbačena kao nedozvoljena.

Po pitanju ovlašćenja advokata iz Republike ... da zastupa tuženu u postupku pred sudom u Republici Srbiji, kad advokat nije upisan u imenik advokata Advokatske komore Srbije, stav suda je zasnovan na pravilnoj primeni prava. Pravilnost ovog pravnog stava nije dovedena u pitanje navodima revizije. Revizijom se ističu posledice koje su proizišle po tuženu koja se svojom slobodnom voljom opredelila u izboru advokata. Pritom, tužena ne predlaže da se ukinu pravne radnje advokata kojeg je prethodno angažovala, već pravne radnje suda, a koje su posledica okolnosti da je tužena po sopstvenom izboru za zastupanje angažovala advokate koji ne raspolažu ovlašćenjem da se bave poslovima zastupanja pred sudovima u Republici Srbiji, pa tako ni ovlašćenjem za izjavljivanje žalbe u sudskom postupku pred sudom u Republici Srbiji. U takvoj situaciji, žalba je morala biti odbačena, imajući u vidu da je odredbom člana 378. stav 3. ZPP propisano da je žalba nedozvoljena, pored ostalog, ako je žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za izjavljivanje žalbe, što je ovde bio slučaj sa žalbom izjavljenom 21.05.2021. godine. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ni ostali navodi revizije ne mogu dovesti do drugačije ocene. Ujedno, uputnim nalazi da ukaže na stav da pravnosnažnošću rešenja o odbijanju prigovora nenadležnosti suda Republike Srbije za postupanje po zahtevu za razvod braka, dolazi do atrakcije nadležnosti za odlučivanje o vršenju roditeljskog prava, načinu održavanja ličnih odnosa između deteta i roditelja i o izdržavanju maloletnog deteta, obzirom na propisanu obaveznost suda da u sporu za razvod braka odluči i o vršenju roditeljskog prava i izdržavanju deteta, kako nalaže odredba člana 226. stav 1. Porodičnog zakona Republike Srbije.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. i člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija
Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić