Presudom Višeg suda u Somboru Gž 1810/2022 od 22.02.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je delimično usvojena i prvostepena presuda preinačena u delu odluke o troškovima postupka i tužilji dosuđeni troškovi postupka u iznosu od 39.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je u preostalom delu žalba tužene odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za troškove žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je sa pravnim prethodnikom tužene zaključila ugovor o kreditu dana 05.07.2012. godine, kojim je tužilji odobren kredit u iznosu od 156.750,00 dinara sa rokom otplate od 72 meseci. Članom 5. navedenog ugovora korisnik kredita se saglasio da banka prilikom odobravanja kredita jednokratno naplati troškove za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 1,50% od vrednosti odobrenog kredita, jednokratno, fiksno. U obrascu ponude od 05.07.2012. godine, potpisanoj od strane tužilje i potpisanoj i overenoj od strane ovlašćenog lica banke, u tački 3.3. iskazana je, između ostalog i jednokratna fiksna naknada za obradu zahteva 1,5%, 2.351,25 RSD od vrednosti odobrenog kredita, koja je od tužilje naplaćena 05.07.2012. godine. Visina efektivne kamatne stope od 21,57% godišnje i ukupan iznos koji će korisnik kredita platiti tokom perioda otplate kredita iskazan je u tački 3.2. navedene ponude.Tužilja je osporila verodostojnost ponude dostavljene u fotokopiji, a uručenje ponude nije sporila.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev zaključujući da je predmetna ugovorna odredba ništava jer tužena nije dokazala da je tužilji u predugovornoj fazi uručila ponudu na propisanom obrascu sa jasnim i nedvosmislenim podacima o troškovima kredita, s obzirom da priloženi prepis ponude ne predstavlja dokaz shodno članu 100. ZPP, niti da je troškove kredita iskazala kroz efektivnu kamatnu stopu, a ponuda je od istog dana kada je i zaključen ugovor o kreditu. S obzirom na navedeno, tužilja ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po osnovu ništave odredbe ugovora, na osnovu člana 104. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 05.07.2012. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Ponuda se ispisuje na propisanom obrascu, na papiru ili drugom trajnom nosaču podataka i sadrži, pored ostalog i efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (član 17. stav 4. tačka 8. tog zakona). Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju predmetni ugovor o kreditu zaključen je 05.07.2012 godine i u ponudi (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) od 05.07.2012. godine sadržani su osnovni elementi predmetnog ugovora o kreditu, u tački 3.3. (vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita), označena je naknada za obradu zahteva: 1,5% od iznosa kredita, 2.351,25 rsd. Navedena naknada odgovara ugovornoj odredbi člana 5. kojom se korisnik kredita obabezao da plati banci jednokratnu fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva koja iznosi 2.351,25 dinara. Tužilja je na izložen način od strane tužene banke, kao ponudioca u potpunosti informisana o uslovima kredita u predugovornoj fazi i data joj je mogućnost da ponudu razmotri i o njoj odluči, što je i bila zakonska obaveza banke. Činjenica da je u postupku priložena ponuda u fotokopiji, te da je tužilja osporila verodostojnost fotokopije ponude ne vodi drugačijem zaključku, jer tužilja koja u postupku nije saslušana kao stranka nije sporila potpis na ponudi, a osim toga ugovor o kreditu je takođe priložen u fotokopiji i čija sadržina nije bila sporna. Pitanje da li neoverena fotokopija isprave predstavlja nedozvoljen dokaz jeste faktičko pitanje u svakom konkretnom slučaju i zavisi od toga da li postoji ili ne postoji objektivna i obrazložena sumnja u njenu autentičnost i verodostojnost, a samim tim i da li je takva isprava podobna da služi kao dokaz kakve činjenice koja ima značaj za pravne odnose. Zato u situaciji kada je po članu 7. stav 4. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, davalac finansijske usluge dužan da u dosijeu korisnika čuva ugovor i ugovornu dokumentaciju koji se odnose na tog korisnika (ponuda, nacrt ugovora, pregled obaveznih elemenata, plan otplate/isplate, aneks ugovora s novim planom otplate, obaveštenja, opomene i dr.), a po članu 17. stav 4. tog zakona ponuda se ispisuje na propisanom obrascu, na papiru ili drugo trajnom nosaču podataka, ne može se prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da tužena nije dokazala da je u predugovornoj fazi dostavila ponudu za zaključenje ugovora u situaciji jer nije dostavila ponudu u originalu, već u fotokopiji. Prihvatanjem učinjene ponude ugovor se smatra zaključenim (član 31. i 32. ZOO), pa kako opis glavnih karakteristika proizvoda iz ponude odgovara bitnim elementima predmetnog ugovora, to je tužilja u predugovornoj fazi informisana o obavezi plaćanja predmetnih troškova uz iskazanu efektivnu kamatnu stopu u tački 3.2. ponude koja je pokazivala ukupnu cenu kredita, čime joj je omogućeno da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i utvrdi da li uslovi ugovora odgovaraju njenim potrebama i finansijskoj situaciji. Osim toga, takva ugovorna odredba nije neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, jer iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu na izložen način zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga, tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu člana 104. stav 1, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1., 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju traženi troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime troškova za sastav žalbe i revizije po 18.000,00 dinara prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme presuđenja („Službeni glasnik RS“ broj 37/2021 od 14.04.2021. godine). Tuženoj pripadaju i traženi troškovi na ime sudske takse za žabu 1.900,00 dinara, za reviziju 3.800,00 dinara i revizijsku odluku 5.700,00 dinara, sve prema važećoj Taksenoj tarifi. Tužena nema pravo na naknadu troškova na ime PDV za pruženu advokatsku uslugu jer kao dokaz nije priložen račun o izvršenoj advokatskoj usluzi u smislu člana 42. Zakona o poreza na dodatu vrednost pa isti ne predstavljaju stvarni trošak stranke u smislu članova 153. i 154. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić