Tužilac u ovom sporu potražuje isplatu lične invalidnine priznate rešenjem Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja – Odeljenje u Prištini od 10.08.1998. godine, koje je tužena prestala da mu isplaćuje od marta 1999. godine.

Pravni osnov tužbenog zahteva u ovom sporu je naknada štete. Uskraćivanje isplate primanja, priznatog konačnim i pravnosnažnim upravnim aktom koji je i dalje na pravnoj snazi, predstavlja nezakonit i nepravilan rad državnog organa za koji odgovara tužena, na osnovu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tužiocu se tako nanosi novčana materijalna šteta u visini iznosa koji su trebali da mu budu isplaćeni u svakom mesecu. Takva šteta, saglasno članu 186. Zakona o obligacionim odnosima, dospela je od trenutka njenog nastanka pa se zato i zatezna kamata dosuđuje od dospelosti – nastanka štete, u smislu članova 277. stav 1. i 324. stav 1. istog Zakona. Posebno tumačenje ovih odredbi nije potrebno, a njihovom primenom sudovi odlučuju u istim ili bitno istovetnim činjenično-pravnim sporovima (uskraćivanje isplate penzije korisnicima sa prebivalištem na teritoriji Kosova i Metohije).

Po oceni Vrhovnog suda, ne postoji ni potreba tumačenja odredbi Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 18 od 03.03.2020. godine) na koje se revident poziva, jer se one u ovom sporu ne mogu primeniti. Tužiocu je dosuđena naknada materijalne štete nastala do početka primene navedenog zakona. Zbog toga je za odluku o tužbenom zahtevu bez značaja odredba člana 191. tog Zakona kojom je propisano da danom početka njegove primene (01.01.2021. godine) prestaju da važe prava korisnika koji nemaju državljanstvo Republike Srbije, priznata po zakonima koji prestaju da važe, pored ostalog i po Zakonu o pravima civilnih invalida rata na osnovu kojeg su tužiocu priznata prava na invalidninu i dopunsku invalidninu. S obzirom da tužiocu navedena prava nisu priznata po propisima koji su prestali da važe na osnovu člana 3. stav 1. Ustavnog zakona o izmenama i dopunama Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 20/93), niti na osnovu propisa navedenih u članu 201. stav 4. označenog Zakona, za ovaj spor irelevantne su i odredbe člana 201. stav 1. i 4. navedenog Zakona, kao i odredba stava 5. iste odredbe.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Revizija tužene nije dozvoljena ni na osnovu člana 403. stav 3. ZPP kojim je propisana vrednost predmeta spora pobijanog dela merodavna za dozvoljenost ovog pravnog leka. Prema toj odredbi, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Vrednost predmeta ovog spora u pobijanom delu očigledno je niža od iznosa koji je po navedenoj odredbi relevantan za dozvoljenost revizije.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković