Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju Spoljno trgovinska arbitraža je 10.04.1996. godine donela odluku kojom je obavezala društveno preduzeće „General export“ da omogući tužiocu posed kazina radi efektivnog rukovođenja na period od 5 godina kao i da tužiocu plati 1.999.992 Američka dolara uvećano za kamatu od 6% na ime naknade štete zbog nemogućnosti tužioca da organizuje delatnost igara na sreću u predmetnom kazinu u periodu od 01.04.1995. do 31.03.1996. godine. Tužilac je u izvršnom postupku tražio izvršenje aritražne odluke ali je „General export“ odbijao da izvrši predaju poseda zbog čega su mu izricane novčane kazne nakon čega je primenom člana 20ž. stav 1. tada važećeg Zakona o privatizaciji postupak sprovođenja izvršenja prekinut do okončanja postupka privatizacije nad izvršnim dužnikom. Presudom Trgovinskog suda u Beogradu od 27.06.2001. godine koje je preinačena od strane Vrhovnog kasacionog suda 30.01.2002. godine obavezani su Kompanija „International CG“ i „General export“ DP da tužiocu solidarno isplate 500.000 USD na ime izgubljene dobiti zbog nemogućnosti da efektivno rukovodi predmetnim kazinom u periodu od 01.04.1996. do 31.05.1998. godine. Presudom Trgovinskog suda u Beogradu od 03.03.2005. godine koja je ispravljena rešenjem od 08.09.2005. godine obavezani su Kompanija „International CG“ i „General export“ DP da tužiocu solidarno isplate 1.424.666,60 USD zbog nemogućnosti da efektivno rukovodi spornim kazinom u periodu od 01.06.1998. do 08.03.2001. godine. Nakon toga 29.04.2008. godine zaključen je ugovor o prodaji kompanije pravnog sledbenika „International“ sa NBGP Properties DOO Beograd kao kupca hotela s tim što je prilogom broj 7 uz ugovor uneto ograničenje za kupca u vidu prava državine i korišće kazina hotela u petogodišnjem periodu nakon otvaranja u korist ovde tužioca. Ugovorom o prenosu svojine na hotelu „Continental“ Ov broj 221/08 od 29.04.2008. godine sa prilogom broj 7 uz ugovor na NBGP Properties DOO su prešla sva prava i obaveze pa i obaveze iz odluke arbitražnog suda. Presudom Evropskog suda za ljudska prava 12312/05 od 20.04.2010. godine utvrđeno je da je pritužba podnosilaca (Kinstib i Majkić protiv Srbije) prema članu 1 Protokola broj 1 u vezi sa delimičnim neizvršavanjem arbitražne odluke dopuštena pri čemu sud smatra da ne postoji potreba da se posebno razmatraju pritužbe u istom smislu prema članu 6. stav 1. i članu 13. Konvencije, da je preostali deo predstavke nedopušten, da se utvrđuje da je došlo do povrede člana 1. Protokola 1. u vezi sa delimičnim neizvršenjem arbitražne odluke, da se utvrđuje da Republika Srbija treba da isplati podnosiocima predstavke zajedno iz sopstvenih sredstava i u roku od 3 meseca od datuma kada ova presuda postane pravnosnažna u smislu člana 44. stav 2. Konvencije iznose dodeljene pravnosnažnim domaćim presudama za naknadu štete donetim posle arbitražne odluke i to od 30.01.2002. godine, 03.03.2005. i 08.09.2005. godine sve umanjeno za plaćanja koja su u međuvremenu primili, da Republika Srbija u istom roku isplati podnosicima predstavke 8.000 evra plus porez koji se može platiti na ime pretrpljene nematerijalne štete, samo prvom podnosiocu predstvke 30.000 evra plus porez koji se može platiti na ime troškova, da se iznos naveden pod b u prethodnom tekstu pretvori u nacionalnu valutu tužene države po kursu na dan isplate da po isteku gore navedena tri meseca do isplate treba platiti običnu kamatu na iznose navedene pod b u prethodnom tekstu po stopi koja je jednaka najnižoj kamatnoj stopi Evropske centralne banke dodatak od 3% poena i da se odbija preostali deo zahteva podnosilaca predstavke za pravično udovoljenje.

Tužilac u ovoj parnici, s pozivom na pomenutu presudu Evropskog suda za ljudska prava, kojom je utvrđeno da je tužiocu povređeno pravo na imovinu, smatra da iznosima koje je do sada dobio Arbitražnom odlukom i presudama Trgovinskog suda nije adekvatno obeštećen zbog neizvršavanja odluke Arbitraže odnosno zbog toga što mu kroz postupak izvršenja nije omogućeno da stupi u posed kazina i da u njemu vrši delatnost pet godina a što je bilo prvobitno ugovoreno između tužioca i DP „General exporta“ Ugovorom o zajedničkom ulaganju od 12.10.1989. godine. Po mišljenju tužioca adekvatno novčano objašnjenje na godišnjem nivou iznosi 1.999.992 USD koliko mu je bilo priznato arbitražnom odlukom pa s obzirom da je kasnije sudskim odlukama dosuđivan manji iznos od toga on zahteva od tužene, koja je odgovorna za štetu zbog toga što sud kao njen organ nije sproveo arbitražnu odluku, potražuje razliku u ukupnom iznosu od 9.999.960 USD. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi nalaze da je tužbeni zahtev tužiocu neosnovan jer nema odgovornosti na strani Republike Srbije za nastanak štete zbog nepravilnog rada njenog organa pošto su tužiocu isplaćeni iznosi štete koja mu je dosuđena pravnosnažnim odlukama suda te je na taj način otklonjena posledica neizvršavanja arbitražne odluke. Samim tim sudovi nisu prihvatili trvrdnju tužbe da je tužilac i dalje u statusu žrtve te da mu je taj status priznao Evropsi sud za ljudska prava svojom odlukom s obzirom da je tužiocu isplatom iznosa štete koji mu je dosuđen otklonjena povreda prava na imovinu.

Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da je tužiočev tužbeni zahtev u konkretnom slučaju neosnovan. Pri svemu tome ovaj sud nije imao procesnih uslova iz člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP da se bavi ocenom istaknutog prigovora presuđene stvari od strane tužene.

Tužba, koja je u ovoj parnici bila podneta protiv NBGP Properties DOO Beograd kao kupca imovine Kompanije „International CG“ u restrukturiranju a po ugovoru koji je zaključen sa Agencijom za privatizaciju 29.04.2008. godine i Republike Srbije, kao solidarnih dužnika se temelji na činjenici da je tužilac imao zaključen ugovor sa društvenim preduzećem „General export“ čiji je pravni sledbenik preduzeće „Internacional CG“ o zajedničkom ulaganju 12.10.1989. godine po kome je tužilac uložio u kazino 1.000.000 USD a domaće pravno lice 250.000 dolara. Tim ugovorom bilo je predviđeno da se dobit iz poslovanja kazina deli u odnosu 80:20 % u korist stranog partnera te da je domaćem partneru garantovana minimalna godišnja dobit od 500.000 USD. Ugovor je bio zaključen na 7 godina ali je tokom izvršenja ugovora došlo do spora koji je razrešen Arbitražnom odlukom od 10.04.1996. godine. Tom odlukom, pored obaveze „International CG“ da tužiocu isplati 1.999.992 US dolara zbog toga što igraonica nije radila od 01. aprila 1995. do 01. aprila 1996. godine utvrđena je i obaveza „International CG“ da omogući tužiocu da u narednih 5 godina, počev od otvaranja igraonice istu koristi. Ta odluka arbitraže u delu koji se odnosi na predaju igraonice na korišćenje tužicu nikada nije sprovedena iako je pokrenut izvršni postupak koji još uvek nije okončan jer je došlo do njegovog prekida. U takvoj situaciji Evropski sud za ljudska prava je tužiocu priznao status žrtve, dosudio mu nematerijalnu štetu i obavezao države da isplati neisplaćene iznose štete koje su tužiocu priznati odlukama domaćeg suda. Evropski sud za ljudska prava nije hteo da se izjašnjava o visini štete koja je tužiocu dosuđena odnosno da li je ona adekvatna gubitku koji on u konkretnom slučaju imao. O tome treba da odluči domaći sud a tužilac smatra da izvršenim isplatama nije u potpunosti obeštećen niti je odluka arbitraže sprovedena u pogledu njegovog stupanja u posed predmeta ugovora o poslovnoj saradnji. S obzirom da je NBGP properties DOO kupilo imovinu ranijeg dužnika ono je stupilo u njegove obaveze pa imajući u vidu sa jedne strane tu činjenicu a sa druge da je država Srbija po presudi Evropskog suda dužna da zbog činjenice da je ranije preduzeće „International CG“ bilo sa društvenim kapitalom i ona je odgovorna za štetu što tuženike čini solidarnim. Tokom postupka razdvojeno je odlučivanje po tužbi u odnosu na Republiku Srbiju od postupka po tužbi u odnosu na NBGP Rroperties DOO za šta je nadležan Privredni sud pa je ovom presudom odlučeno samo u odnosu na državu Srbiju. Pri tome, kao što je navedeno tužilac smatra da mu odlukama domaćih sudova nije isplaćena potpuna šteta koju on trpi te da je u tom smislu stav nižestepenih sudova neprihvatljiv.

Po shvatanju ovog suda ne može biti sporan stav da je država u ovom slučaju odgovorna tužiocu za štetu koju je on pretrpeo zbog povrede prava na imovinu i to kako zbog toga što sud kao organ države nije izvršio odluku arbitraže i tužiocu predao igraonicu (član 172. ZOO), tako i zbog toga što je dužnik u ovom slučaju preduzeće koje je poslovalo sa društvenim kapitalom (stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Kačapor i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 2269/06 ... 3046/06 i nizu drugih odluka). Ono što u ovom slučaju jeste sporno to je da li je do sada donetim presudama i iznosima štete koji su tužiocu njima dosuđeni on u potpunosti obeštećen u ovom slučaju. Pri tome, ovaj sud posebno ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava koji je izražen u presudi koja je bitna za ovaj spor (po Predstavci broj 12312/05 od 20. aprila 2010. godine). Naime, sud (tačka 83.) ukazuje da zahtev za naknadu štete može predstavljati posed u okviru značenja člana 1. Protokola broj 1. To u konkretnom slučaju znači, a polazeći od odluke Arbitraže da tužilac ima pravo da koristi igraonicu u narednih 5 godina od donošenja te odluke, da će se ta odluka sa aspekta prava na imovinu tužioca realizovati ili faktičkom predajom i korišćenjem spornog prostora u periodu od 5 godina ili kroz adekvatno obeštećenje za nekorišćenje istog. Dakle, ne može se tražiti i jedno i drugo te samim tim teza tužbe odnosno revizije da odluka Arbitraže o predaji nepokretnosti u posed tužiocu još uvek nije realizovana i da je izvršni postupak u toku nije od značaja za slučaj da je tužilac adekvatno obeštećen kroz novčanu naknadu. Samim tim to znači i da se ne može očekivati da u beskonačnost postoji pravo tužioca na zaštitu imovine, koje je povređeno time što mu predmetne nepokretnosti nisu predate u posed bez obzira na činjenicu da je postupak izvršenja u prekidu. Kada se pođe od ovog zaključka onda proizilazi da je pravilan stav nižestepenih sudova da se u ovom sporu mora odlučiti samo o pitanju da li je tužilac iznosima koji su mu dosuđeni domaćim presudama adekvatno obeštećen pri čemu je nesporno da to obeštećenje traba da traje za period od 5 godina koliko je tužilac mogao da koristi predmetnu igraonicu po odluci Arbitraže. Evropski sud za ljudska prava, a što prihvata i revizija, smatra da o visini štete treba da odluče domaći sudovi s tim što ne može biti sporno, a što proizilazi i iz pomenute presude Evropskog suda za ljudska prava je Država Srbija odgovorna samo za onaj iznos štete koji tužiocu nije isplaćen a koji mu pripada o čemu se izjašnjavao Evropski sud a država Srbija može biti odgovorna i za eventualno preostali iznos štete ukoliko tim odlukama tužilac nije u potpunosti obeštećen. Po mišljenju ovog suda ESLJP je tužiocu priznao status žrtve (povreda prava na imovinu) upravo zbog toga što mu u tom momentu nisu bili isplaćeni iznosi iz pravnosnažnih odluka a ne zbog toga što ti iznosi nisu bili adekvatni.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju o zahtevu tužioca za naknadu štete, posle odluke Arbitraže kojom mu je priznata šteta za period od aprila 1995. do aprila 1996. godine, za period od 01.04.1996. godine do 31.05.1998. godine konačno je odlučeno presudom Vrhovnog suda Srbije Prev 694/01, Pzz 68/01 od 30.01.2001. godine kada je tužiocu dosuđen iznos od 500.000 US dolara a zahtev preko tog iznosa je odbijen kao neosnovan. Drugom sudskom odlukom – presudom Trgovinskog suda u Beogradu P 4400/04 od 03.03.2005. godine tužiocu je dosuđena naknada štete zbog nekorišćenja spornog poslovnog prostora za period od 01.06.1998. godine do 01.04.2001. godine. Dakle navedenim presudama obuhvaćen je period od 5 godina i tužiocu dosuđena šteta u visini koju su sudovi u postupku utvrdili tako da se ponovo o tom zahtevu u pogledu visine štete ne može raspravljati. Tim odlukama iscrpljen je period u kome je tužilac imao pravo na posed spornih nepokretnosti a posed je kompenzovan naknadom štete za isti period. Time je tužilac u konkretnom slučaju obeštećen za povređeno pravo na imovinu za period od 5 godina a što je u skladu sa odlukom Arbitraže.

Ovaj sud je imao u vidu da je tužilac već isticao slične zahteve u odnosu na tuženike te da se ovaj sud o njima već izjašnjavao. Tako je Vrhovni kasacioni sud presudom Prev 8/2015 od 08.10.2015. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca u sporu protiv tuženih Republike Srbije, Agencije za privatizaciju Republike Srbije i Kompanije „International“ te NBGP properties DOO radi naknade štete zbog nekorišćenja predmetnog poslovnog prostora od 01.04.2001. godine, dakle od perioda koji je završen ranije pomenutim pravnosnažnim sudskim odlukama, do 28.04.2008. godine. Ovaj sud je u toj svojoj odluci konstatovao da tužilac nema pravo da i dalje potražuje naknadu štete u tom periodu s obzirom da je pravnosnažnim presudama domaćih sudova pre potraživanja po toj tužbi nadoknađena šteta u vidu izmakle dobiti za period od 5 godina. Sličnim pitanjima ovaj sud se bavio i presudom Prev 416/2018 od 09.05.2019. godine s tim što je u tom postupku pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da njegovo pravo da za obavljanje delatnosti privređivanja igara na sreću koristi prostorije hotela „Kontinental“ u Beogradu u roku od 5 godina od otvaranja igraonice koje je pravnosnažno utvrđeno odlukom spoljnotrgovinske arbitraže od 10.04.1996. godine kao imovinsko pravo postoji i posle zaključenog ugovora o prodaji hotela preduzeću NBGP Properties, DOO Tom presudom je izražen isti stav koji zastupa ovaj sud da je pravo na korićenje poslovnog prostora tužiocu bilo ograničeno na ukupan period od 5 godina kao i da se to pravo realiziju kroz posed ili novčano obeštećenje zbog izostanka poseda.

Kod svega napred navedenog detaljna analiza revizije presude Evropskog suda za ljudska prava sa suprotnim stanovištem, odnosno da tužilac nije u potpunosti obeštećen nije prihvatljiva, pa je zbog svega navedenog i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZKP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić