U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u pravnoj stvari tužilja: AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Nikola Tadić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i državne uprave, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Novom Sadu, radi naknade rehabilitacione štete, odlučujući o reviziji tužilja izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 282/16 od 14.04.2016. godine, u sednici održanoj 11.05.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 282/16 od 14.04.2016. godine i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 20/15 od 23.09.2015. godine, u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu nematerijalne štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja, tako što se tužilji AA dosuđuje još 800.000,00 (osamstotina hiljada) dinara, a tužilji BB još 400.000,00 (četiristotine hiljada) dinara, sve sa zakonskom kamatom počev od 23.09.2015. godine do isplate.

U ostalom delu revizija tužilja se ODBIJA, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 20/15 od 23.09.2015. godine, delimično je usvojen zahtev tužilja, pa je obavezana tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode njihovog oca, plati 800.000,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od presuđenja do isplate. Deo tužbenog zahteva kojim su tužilje tražile da se tužena obaveže da im plati 11.744.000,00 dinara na ime obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, 17.870.900,00 dinara na ime obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, 653.640,00 dinara na ime gubitka plata za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, 3.696.840,00 dinara na ime razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja, 3.240.000,00 dinara na ime gubitka penzije, 1.170.000,00 na ime gubitka beneficiranog radnog staža, 30.350.000,00 dinara na ime razlike u penzijama, kao i deo tužbenog zahteva kojim potražuju isplatu 10.000.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i deo zahteva preko dosuđenih 800.000,00 dinara do traženih 10.000.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode njihovog oca, odbijen je, kao neosnovan. Navedenom presudom odbijen je i zahtev tužilja za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda Novom Gž 282/16 od 14.04.2016. godine, žalbe parničnih stranaka su odbijene, a prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilje su izjavile reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, ("Službeni glasnik RS",br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilja delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, otac tužilja, VV, rođen je ... godine u .... Bio je učesnik NOR-a, a radio je u Osijeku, u JA u činu kapetana, počev od 1945. godine. Uhapšen je u Osijeku 21.11.1951. godine, odakle je sproveden u Zagreb, a kasnije u Novi Sad, gde je pred Vojnim sudom oglašen krivim za krivično delo kontrarevolucionarnog napada na društveno i državno uređenje. Na slobodu je pušten 29.11.1955. godine, a deo kazne je proveo na Golom otoku, gde je preživeo teško fizičko i psihičko zlostavljanje, bio je mučen, prebijan i iscrpljivan teškim fizičkim radom. Tužilja AA je u vreme hapšenja oca imala 16 godina (rođena je ... godine), a tužilja BB 5 godina (rođena je ... godine). Nakon očevog hapšenja tužilje su sa majkom morale da napuste stan u ..., u kome su do tada svi živeli zajedno, i prvo su živele u ..., a potom u ..., kao podstanari u jednoj sobi. Majka tužilja je u početku bila nezaposlena, kasnije je dobila posao u ... i do posla je išla pešice, jer nije imala pare za kartu, da bi se potom zaposlila kao kuvarica u učiteljskom domu. Po zatvaranju učiteljske škole, tužiljama je jedini izvor prihoda bio onaj koji je njihova majka ostvarivala šivenjem, zbog čega su bile u izuzetno teškoj finansijskoj situaciji. U periodu očevog lišenja slobode, tužilje su bile svesne šta se njihovom ocu dešava, osećale su veliki strah za njega, pri čemu su bile svesne i teške finansijske situacije u kojoj su se sve tri našle. Po puštanju na slobodu, VV je prvo radio kao magacioner, kasnije je sa suprugom otvorio piljarnicu u ..., a u ... je izgradio kuću u kojoj je živeo do svoje smrti 2007. godine.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh 159/12 od 28.02.2012. godine, usvojen je zahtev ovde tužilja za rehabilitaciju pok. VV, pa je utvrđeno da su ništave presude na osnovu kojih je on lišen slobode i to presuda Vojnog suda u Novom Sadu od 10.03.1952. godine i presuda Vrhovnog vojnog suda od 21.05.1952. godine, te da su ništave i pravne posledice tih presuda, a da se VV smatra neosuđivanim.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi pravilnom primenom materijalnog prava iz člana 26. stav 3. u vezi člana 7. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji („Sl. glasnik RS“ br.92/11), nalaze da tužilje spadaju u krug lica koja imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode, pa dalje pravilno nalaze da se visina štete ima odmeriti primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su revizijski navodi tužilja o pogrešnoj primeni materijalnog prava prilikom određivanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete, delimično osnovani.

Tužilja AA je u vreme kada joj je otac lišen slobode imala 16 godina i u potpunosti je bila svesna ozbiljnosti razloga očevog odsustva i težine situacije u kojoj su se našli, prisustva straha u porodici koji je i sama osećala, oskudice, izopštenosti iz društva, kao i drugih neprijatnosti koje su doživljavale, zbog čega je trpela i duševne bolove koji su trajali sve vreme očevog odsluženja kazne, jer se odnos društva prema njima bitno promenio, a što je sve bilo posledica činjenice da je njen otac proglašen za narodnog neprijatelja i zbog toga lišen slobode. Tužilja BB je u vreme očevog hapšenja imala svega 5 godina, pa iako je bila svesna realne životne situacije u kojoj su se našli – hapšenje i zatvaranje oca, česte selidbe, život u teškoj nemaštini, zbog čega je neminovno trpela posledice te oskudice i osećala strah, ona, s obzirom na uzrast u kom je bila u tom periodu (od pete do devete godine), nije mogla u potpunosti biti svesna ozbiljnosti te situacije i mogućih posledica kako za svog oca, tako ni za sebe, majku i sestru.

Uzimajući u obzir sve navedene činjenice, kao i cilj kome naknada nematerijalne štete služi (član 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), pod pretpostavkom da su nižestepenim odlukama tužiljama dosuđeni jednaki iznosi (s obzirom da im je zajedno dosuđen jedinstven iznos od 800.000,00 dinara), odnosno svakoj po 400.000,00 dinara, Vrhovni kasacioni sud nalazi da dosuđeni iznosi za pretrpljene duševne bolove koje su tužilje trpele zbog neosnovanog lišenja slobode njihovog oca, nisu pravilno i adekvatno odmereni, zbog čega ne predstavljaju pravičnu naknadu ovog vida nematerijalne štete.

Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, sastoji se u isplati sume novca, kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Pri tom, pravična novčana naknada ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, pa ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom (podsticanje lukrativnih motiva ili komercijalizacija ličnih dobara).

Vrhovni kasacioni sud je cenio sve relevantne (utvrđene) činjenice, koje utiču na odmeravanje visine naknade štete, na osnovu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a prvenstveno godine starosti tužilja u vreme lišenja slobode njihovog oca, intenzitet i dužinu trajanja duševnih bolova, kao i vreme proteklo od nastanka uzroka koji je doveo do ovakvih posledica i vreme proteklo od prestanka duševnih bolova, pa nalazi da pravična novčana naknada tužilji AA, na ime duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode oca iznosi 1.200.000,00 dinara, a tužilji BB 800.000,00 dinara.

Kako je pravnosnažnom presudom, zbog pogrešne primene materijalnog prava, tužiljama za ovaj vid nematerijalne štete dosuđen manji iznos, ukupno 800.000,00 dinara, odnosno svakoj po 400.000,00 dinara, Vrhovni kasacioni sud je delimično preinačio pobijanu odluku, tako što je tužilji AA dosudio još 800.000,00 dinara, a tužilji BB još 400.000,00 dinara.

Preko dosuđenih, a do ukupno traženog iznosa na ime naknade ovog vida nematerijalne štete, tužbeni zahtev tužilja je neosnovan, jer dosuđivanje u većem iznosu ne bi odgovaralo značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi, što je značajno kod određivanja visine naknade nematerijalne štete, na osnovu člana 200. stav 2. ZOO, a što i reviziju tužilja u tom delu čini neosnovanom.

Pravo na naknadu štete za pretpljeni strah, Zakonom o rehabilitaciji nije predviđen kao vid nematerijalne štete ni za rehabilitovana lica, pa samim ni za ostala lica obuhvaćena članom 7. ovog Zakona, pa je pravilno zahtev tužilja odbijen i u ovom delu.

Neosnovano se revizijom tužilja ukazuje i da je pobijanom presudom pogrešnom primenom materijalnog prava odbijen tužbeni zahtev za naknadu tražene materijalne štete.

Pravo na rehabilitaciono obeštećenje i to kako materijalne tako i nematerijalne štete regulisano je odredbom člana 26. Zakona o rehabilitaciji. Međutim, stavom 1. i 2. ovog člana, određeno je da pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda i pravo na vraćanje naplaćenih novčanih kazni i troškova postupka, može potraživati samo rehabilitovano lice. Stavom 3. istog člana, određeno je pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, kojim je proširen krug lica koja mogu potraživati ovaj vid šete (u odnosu na prethodna dva stava), tako što pored rehabilitovanog lica nematerijalnu štetu po ovom osnovu mogu potraživati i lica iz člana 7. tačka 5. ovog zakona, odnosno deca rehabilitovanih lica, koja su, za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja, rođena u ustanovama za izvršenje sankcija, odnosno koja su u tim ustanovama sa njima provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja jednog, drugog ili oba roditelja.

Imajući ovo u vidu, nižestepeni sudovi pravilnom primenom člana 26. stav 1. i 2. Zakona o rahbilitaciji, nalaze da tražene vidove materijalne štete mogu potraživati samo rehabilitovana lica, odnosno lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, bila lišena slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog Zakona, te da tužilje, kao ćerke rehabilitovanog lica nisu aktivno legitimisane da potražuje materijalnu štetu koju je njihov otac trpeo zbog ovog lišenja slobode, pa je u tom delu pravilno tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Neosnovano se revizijom ukazuje da, odbijanjem zahteva za naknadu traženih vidova materijalne štete, nižestepeni sudovi prave neopravdanu razliku u priznavanju prava rehabilitovaniim licima i naslednicima rehabilitovanih lica, na koji način su i tužilje diskriminisane kao naslednice sad pok. VV, jer su samim Zakonom o rehabilitaciji rehabilitovanim licima i njihovim naslednicima priznata različita prava na naknadu štete, upravo iz razloga što su različite i posledice koje su ova lica trpela zbog povrede slobode. Pri tom, suprotno navodima revizije, pravo na naknadu štete zbog smrti rehabilitovanog lica (materijalne i nematerijalne), njihovi naslednici mogu osnovano potraživati samo u slučaju kada je smrt nastupila u vreme lišenja slobode ili ako je nastupila nakon puštanja na slobodu, ali samo ako je smrt posledica torture koju je zatvarano lice trpelo u vreme lišenja slobode. Kako je u konkretnom slučaju VV preminuo 52 godine nakon puštanja na slobodu, a tužilje nisu dokazale da je njegova smrt nastupila kao posledica tog lišenja slobode (fizičkog i psihičkog zlostavljanja koje je trpeo u tom periodu), to ne mogu osnovano potraživati naknadu ni materijalne, ni nematerijalne štete zbog smrti oca, iako je utvrđeno da je u vreme perioda boravka na Golom otoku bio izložen torturi i teškom zlostavljanju.

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 1. i člana 414 stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Tužilje su delimično uspele u postupku po reviziji, ali im troškovi ovog postupka nisu dosuđeni, s obzirom da revizijom iste nisu ni tražile.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić