Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je otac tuženog. Između tužioca, kao poklonodavca i tuženog, kao poklonoprimca zaključen je ugovor o poklonu, koji je overen od strane suda 30.12.2003. godine, kojim je tužilac poklonio tuženom nepokretnosti bliže opisane u ovom ugovoru, sa pravom doživotnog uživanja. Nakon zaključenja spornog ugovora o poklonu, tužilac je zasnovao bračnu zajednicu sa Jovankom Milošević i dogradio kuću, koja je bila predmet ugovora o poklonu, tako da kuća nakon dogradnje ima površinu od 192,21 m2. Tuženi živi i radi u Nemačkoj, a u Republiku Srbiju dolazi na odmor. Tužilac je više puta podnosio tužbe radi raskoda spornog ugovora o poklonu (2010. godine, 2012. godine), dok je njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se utvrdi da je sporni ugovor o poklonu ništav odbijen kao neosnovan pravnosnažnom presudom od 28.11.2011. godine. Tuženi je u toku 2018. godine, dok se nalazio na godišnjem odmoru, promenio brave i na delu kuće koja je bila predmet ugovora o poklonu i na dograđenom delu kuće, zbog čega tužilac istu nije mogao da koristi. Pored ovih radnji, tuženi je tužiocu pretio lično i preko kumova, navodeći da će ova parnica trajati do smrti tužioca, da će zapaliti kuću i da će majka tuženog (tužiočeva bivša supruga) naručiti njegovo ubistvo.

Postupajući po nalogu iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev 4753/2020 od 04.02.2021. godine, prvostepeni sud je izveo dokaz ponovnim saslušanjem stranaka i ocenom njihovih iskaza utvrdio da su odnosi između stranaka trajno poremećeni od trenutka kada je pokrenut postupak razvoda braka između tužioca i njegove bivše supruge, majke tuženog, 2003. godine, da je tuženi posle zaključenja spornog ugovora o poklonu povremeno dolazio na Zlatibor, tri do pet puta godišnje, s obzirom da živi u Nemačkoj. Ocenom iskaza tužioca, prvostepeni sud je utvrdio da ga je tuženi neprekidno vređao rečima da nije njegov biološki otac, zbog čega je imao zdravstvenih problema, da je tuženi više puta obijao bravu na kući koja je bila predmet ugovora o poklonu, da nema nikakav kontakt sa tuženim, da mu je tuženi upućivao ozbiljne pretnje da će ubiti njega i njegovu sadašnju suprugu i da je viđao nepoznata lica sa maskama, koje je angažovao tuženi da bi ga uplašili, zbog čega je više puta morao da spava kod komšija.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca, s obzirom da je smatrao da su ispunjeni uslovi za opoziv poklona iz paragrafa 567. Građanskog zakona za Kraljevinu Srbiju, sa obrazloženjem da preduzete radnje od strane tuženog predstavljaju grubu neblagodarnost prema tužiocu, jer je tuženi uvredio život, telo, čast, narušavajući slobodu, imovinu tužioca, da su njihovi odnosi trajno poremećeni i da isti ne mogu biti bolji.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog istu odbio, kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, smatrajući da je pravilan zaključak prvostepenog suda da su ispunjeni uslovi za opoziv poklona iz paragrafa 567 Građanskog zakona za Kraljevinu Srbije, prihvatajući razloge koje je za svoju odluku dao prvostepeni sud. Drugostepeni sud je smatrao da je pravilan zaključak prvostepenog suda da iz izvedenih dokaza sledi da odnosi stranaka nisu samo poremećeni promenom brave tuženog na kući, koja je bila predmet ugovora o poklonu, već da su njihovi odnosi poremećeni od 2005. godine, kada se tužilac ponovo oženio i traju neprekidno, bez ikakve komunikacije i bilo kakvih odnosa koji su nužni u odnosima roditelja i dece. Ponašanje tuženog je suprotno moralu, poštovanju, ničim izazvane uvrede, pretnje, nebrige o zdravlju tužioca od strane tuženog da bolesnom i starijem čoveku pruži i najmanju pažnju, te da sve to znači grubu neblagodarnost prema tužiocu, kao poklonodavcu od 2005. godine, kada počinju nesporazumi, pretnje, uvrede od strane tuženog do zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom tuženog osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, zbog čega se za sada ne može prihvatiti ocena nižestepenih sudova o postojanju grube neblagodarnosti tuženog, kao uslova za opoziv spornog ugovora o poklonu. Ovo, jer nižestepeni sudovi nisu otklonili sve nejasnoće u vezi ponašanja tuženog i postojanja njegove grube neblagodarnosti prema tužiocu, kako bi se mogla oceniti pravilnost zaključka o ispunjenosti uslova za opoziv spornog ugovora o poklonu, zbog grube neblagodarnosti tuženog.

Ugovor o poklonu nije regulisan pozitivnim propisima, zbog čega se na isti primenjuju pravna pravila Srpskog građanskog zakonika, na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“, broj 86/46, 105/46 i 96/47). Prema paragrafu 566. Srpskog građanskog zakonika, ko jedanput poklon učini, ne može ga više natrag uzeti, osim osobitih slučajeva. U paragrafu 567. istog Zakonika navedeni su slučajevi, zbog kojih darodavac može poklon poreći: a) ako darodavac docnije tako osiromaši, da ni živeti ne može; b) ako obdareni veliku neblagodarnost spram darodavca pokaže, nanoseći uvredu njegovom životu, telu, časti i narušavajući njegovu slobodu i imanje.

Saglasno navedenom, do opoziva poklona može doći u dva slučaja, zbog nedostatka sredstava za život poklonodavca i zbog neblagodarnosti (nezahvalnosti) poklonoprimca. Kod ocene ispunjenosti uslova za opoziv pokolona zbog neblagodarnosti (nezahvalnosti) poklonoprimca cene se sve okolnosti slučaja u kojima se ispoljava ponašanje poklonoprimca i njegov odnos sa poklonodavcem, polazeći od njihovog odnosa kakav je bio u vreme poklona i nakon toga, uvek imajući u vidu prirodu veze između poklonodavca i poklonoprimca i njihovo uobičajeno ophođenje, kao i da li je poklonodavac isprovocirao poklonoprimca, da li se radi o usamljenom slučaju ili hroničnom poremećaju, te da li je prisutna želja da se odnos popravi, pa se nakon tako utvrđenih činjenica ceni da li je stepen neblagodarnosti (nezahvalnosti) ispoljen u toj meri da bi se poklonodavcu dozvolilo da opozove poklon. Razlog za opoziv poklona zbog neblagodarnosti (nezahvalnosti) poklonoprimca nije svaka neblagodarnost (nezahvalnost), već samo velika, gruba neblagodarnost (nezahvalnost) poklonoprimca ispoljena u njegovom svesnom ponašanju kojim se ugrožavaju ličnost ili imovina poklonodavca, odnosno takvo ponašanje koje prema društvenim merilima i pravilima morala predstavlja teže ogrešenje o obavezu zahvalnosti prema poklonodavcu, ali ne i obična neblagodarnost (nezahvalnost). Obična neblagodarnost (nezahvalnost) može biti sankcionisana samo moralnim ali ne i pravnim normama. Postojanje grube neblagodarnosti (nezahvalnosti) je faktičko pitanje koje sud ceni uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja, ceneći ga kao vrednosno merilo u sklopu utvrđenih činjenica za donošenje zaključka o ponašanju poklonoprimca nakon prijema poklona.

Nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca, s obzirom da su smatrali da su ispunjeni uslovi za opoziv poklona zbog grube neblagodarnosti (nezahvalnosti) tuženog, kao poklonoprimca, jer odnosi stranaka nisu poremećeni samo promenom brave od strane tuženog na nepokretnosti koja je bila predmet ugovora o poklonu, već i da su njihovi odnosi poremećeni od 2005. godine, kada se tužilac ponovo oženio i traju neprekidno, bez ikakve komunikacije između stranaka i bilo kakvih odnosa koji su nužni u odnosima roditelja i dece, da je ponašanje tuženog suprotno moralu i poštovanju, da su ničim izazvane uvrede i pretnje od strane tuženog tužiocu, da od strane tuženog postoji nebriga o zdravlju tužioca, kao bolesnom i starijem čoveku, kao i da mu pruži najmanju pažnju i da se takvo ponašanje tuženog može okarakterisati kao iskazana gruba neblagodarnost prema tužiocu. Ovakav zaključak nižestepenih sudova zasnovan je na iskazu tužioca i svedoka Milana Đurovića i Milke Đurović, kumova tužioca. Međutim, kada se imaju u vidu iskazi tužioca i ovih svedoka, kao i iskazi tuženog i svedoka Jovanke Milošević, Đorđije Miloševića, Duške Milošević i Ljubice Thiel, to se za sada ne može prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da se ponašanje tuženog može okarakterisati kao gruba neblagodarnost prema tužiocu. Naime, iz iskaza tužioca sa ročišta održanog 04.04.2019. godine proizlazi da je sporni ugovor o poklonu zaključio u trenutku kada se razvodio od svoje bivše supruge, majke tuženog, da je imao želju da tuženom pokloni kuću na Zlatiboru i da zadrži pravo plodouživanja, da su odnosi između njega i tuženog poremećeni, ali da nije bilo nikakvih verbalnih svađa, niti je bilo nekih sukoba između njega i tuženog, da se tuženi nikada nije agresivno ponašao prema njemu, niti mu je pretio, dok iz iskaza tužioca sa ročišta održanog 25.03.2022. godine proizlazi da ga je tuženi vređao, tako što mu je govorio da mu nije biološki otac, što je on teško podneo, da se tuženi prema njemu loše ponašao, da mu je upućivao ozbiljne pretnje, govoreći mu da je kuća njegova, da ima pravo svojine, da se ponašao nekorektno prema njemu, kao „divljak“, da je pretio njemu i njegovoj sadašnjoj supruzi da će ih ubiti. Imajući u vidu napred navedeno, kao i iskaze svedoka Milana Đurovića i Milke Đurović, kumova tužioca, ostalo je nerazjašnjeno kakvi su bili međusobni odnosi stranaka u vreme kada je zaključen sporni ugovor o poklonu i nakon toga, nije razjašnjeno ni da li je između stranaka bilo komunikacije, pa ako između stranaka nije bilo komunikacije (kako su to zaključili nižestepeni sudovi), to nije razjašnjeno kada, gde, na koji način i koje uvrede i pretnje je tuženi uputio tužiocu, niti je razjašnjeno da li je tužilac to isprovocirao. Osim toga, pred prvostepenim sudom izveden je i dokaz saslušanjem tuženog i svedoka Jovanke Milošević, Đorđije Miloševića, Duške Milošević i Ljubice Thiel, čije iskaze nižestepeni sudovi nisu u dovoljnoj meri ocenili, a koji se odnose na ponašanje stranaka i na međusobne odnose stranaka počev od zaključenja spornog ugovora o poklonu, razvoda braka tužioca i majke tuženog, ženidbe tužioca. Stoga, kako iz navedenog sledi da je u takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji ostalo sporno da li se ponašanje tuženog prema tužiocu može okarakterisati kao gruba neblagodarnost (nezahvalnost), s obzirom na to da nižestepeni sudovi nisu u dovoljnoj meri ocenili ponašanje tuženog u odnosu na standard velike, grube neblagodarnosti, to se za sada ne može prihvatiti, kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da su ispunjeni uslovi za opoziv, odnosno raskid spornog ugovora o poklonu zbog grube neblagodarnosti (nezahvalnosti).

Imajući u vidu napred navedeno, kako zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu potpuno raspravljena činjenična i pravna pitanja od značaja za donošenje odluke o tužbenom zahtevu tužioca, na šta se osnovano ukazuje navodima revizije, to su nižestepene presude ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa kojih razloga je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno kao u izreci, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer ista zavisi od odluke o glavnoj stvari.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti i ispitati kakvi su bili međusobni odnosi stranaka počev od zaključenja spornog ugovora o poklonu, u vreme razvoda braka tužioca i majke tuženog, ženidbe tužioca, zatim da li su, ako jesu od kada su poremećeni odnosi između stranaka, ko je odgovoran za to, odnosno da li je poremećene odnose prouzrokovao tužilac svojim ponašanjem, te da li je postojala komunikacija između stranaka, a stim u vezi i da li je, kada i na koji način tuženi uputio tužiocu ozbiljne uvrede i pretnje, ako jeste u kom kontekstu, a zatim će ceniti da li prema svim okolnostima slučaja ponašanje tuženog predstavlja grubu neblagodarnost (nezahvalnost) i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku o tužbenom zahtevu tužioca. Pri tome će imati u vidu da razlog za opoziv poklona zbog neblagodarnosti (nezahvalnosti) poklonoprimca nije svaka neblagodarnost (nezahvalnost), već samo velika, gruba neblagodarnost (nezahvalnost) poklonoprimca ispoljena u njegovom svesnom ponašanju kojim se ugrožavaju ličnost ili imovina poklonodavca, odnosno takvo ponašanje koje prema društvenim merilima i pravilima morala predstavlja teže ogrešenje o obavezu zahvalnosti prema poklonodavcu, ali ne i obična neblagodarnost (nezahvalnost).

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković