U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se paušalno ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz stava 1. označene odredbe, jer se ne navodi nijedna procesna odredba koju drugostepeni sud nije primenio ili je primenio pogrešno, a to je bilo ili moglo biti od uticaja na odluku o žalbi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su roditelji i sestra oca maloletne DD, rođene ...2017. godine iz vanbračne zajednice njenih roditelja koja je prestala pre rođenja deteta. Pravnosnažnom presudom P2 316/2017 od 06.11.2017. godine odlučeno je da će tužena samostalno vršiti roditeljsko pravo i uređen je način održavanja ličnih odnosa deteta i oca - svake druge subote od 14 do 17 časova, u stanu u kojem dete živi sa majkom i svake druge nedelje od 14 do 17 časova, u kući u kojoj otac živi sa svojim roditeljima. Takav način održavanja ličnih odnosa funkcionisao je do leta 2018. godine, od kada otac ne viđa dete svake druge subote u mesecu jer mu je bilo neprijatno da dolazi u stan u kojem dete živi sa majkom i njenim vanbračnim partnerom. Otac deteta je izvesno vreme u periodu od 2018. do 2020. godine povremeno boravio na radu u inostranstvu. Za to vreme tužioci su viđali dete u terminu kada je to trebalo da čini njen otac, što je tužena dozvoljavala sve dok joj tužilja BB nije predložila da da saglasnost da dete duže vreme boravi kod tužilaca. Tužena je to odbila i od tada je prestao svaki kontakt deteta sa tužiocima. Pravnosnažnom presudom P2 242/21 izmenjen je način održavanja ličnih odnosa deteta i oca, utvrđen ranijom pravnosnažnom presudom. Kada je dete odlazilo u domaćinstvo svog oca, provodilo je vreme i sa njegovim roditeljima i sestrom. Organ starateljstva je ocenio da je za psihofizički razvoj deteta potreban i kontakt sa tužiocima - svakog drugog vikenda, subotom ili nedeljom od 12 časova do 18 časova, po dogovoru sa majkom deteta i onda kada se otac deteta nalazi u inostranstvu, a u svim drugim slučajevima tužioci će kontakt sa detetom održavati u vreme kada njen otac ima pravo da održava lične odnose u skladu sa odlukom suda.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 3. stav 1. Konvencije o pravu deteta i članova 6. stav 1, 61. stav 5, 266. i 270. Porodičnog zakona odlučili o pravu deteta da održava lične odnose sa svojim srodnicima - tužiocima. Po stanovištu sudova, održavanje ličnih odnosa deteta i tužilaca je u najboljem interesu maloletne DD, pošto je stečeno uverenje da između njih postoje bliske lične veze, prihvatajući mišljenje organa starateljstva o načinu na koji će se lični odnosi održavati.

Revizijom tužene ukazuje se na pogrešnu primenu člana 61. stav 5. Porodičnog zakona. Po stavu revidenta, označena odredba pogrešno je primenjena po pitanju aktivne legitimacije tužilaca, jer pravo na održavanje ličnih odnosa sa srodnicima pripada detetu i roditelj koji vrši roditeljsko pravo odlučuje o održavanju ličnih odnosa deteta sa njegovim srodnicima, tako da u tom smislu sud nema pravo da interveniše.

Porodični zakon održavanje ličnih odnosa deteta sa srodnicima tretira kao pravo deteta. To jasno proizilazi iz navedene zakonske odredbe kojom je propisano da dete ima pravo da održava lične odnose i sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost, ako to pravo nije ograničeno sudskom odlukom. Međutim, iako je održavanje ličnih odnosa sa srodnicima po izričitoj zakonskoj odredbi pravo deteta, sudovi omogućavaju srodnicima da podnesu tužbu jer bi se moglo desiti da bi to pravo detetu bilo uskraćeno kada bi aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe imalo dete, s`obzirom da bi tužbu u njegovo ime trebalo da podnese roditelj koji vrši roditeljsko pravo, a taj roditelj je po pravilu lice koje sprečava održavanje ličnih odnosa deteta sa drugim srodnicima. U ovom sporu je to upravo slučaj.

Pogrešnu primenu odredbe člana 61. stav 5. Porodičnog zakona tužena vidi i u povredi najboljeg interesa deteta, jer se presudom uspostavljaju lični odnosi sa srodnicima sa kojima dete ne vezuje posebna bliskost. Prema pravilu sadržanom u toj odredbi postoji pretpostavka da je u najboljem interesu deteta održavanje odnosa sa srodnicima. Osnova tog prava deteta je u srodničkom odnosu, koji po pravilu podrazumeva i postojanje osećanja uzajamne bliskosti. Na roditeljima je da tu pretpostavku opovrgnu i dokažu da bi održavanje tih odnosa bilo protivno interesima deteta. U konkretnom slučaju, tužena nije dokazala da održavanje ličnih odnosa deteta sa tužiocima nije u najboljem interesu maloletne DD, niti da između njih ne postoji odnos bliskosti. Dete je sa tužiocima provodilo vreme u kojem je njegov otac održavao lične odnose u kući u kojoj živi sa tužiocima, a i za vreme dok se otac nalazio u inostranstvu, kada je dete, uz saglasnost tužene, provodilo određeno vreme u njihovoj kući.

Uređenje načina održavanja ličnih odnosa deteta i tužilaca za slučaj boravka oca deteta u inostranstvu nije protivno zakonu. U konkretnom slučaju je i celishodno, imajući uvidu da je tužena onemogućila tužiocima da održavaju lične odnose sa detetom baš za vreme boravka njenog oca u inostranstvu, a što bi se moglo desiti u istoj situaciji i ubuduće.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić