Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 935/23 od 21.02.2024. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 106/21 od 26.10.2022. godine, ispravljena rešenjem Višeg suda u Beogradu P 106/21 od 06.07.2023. godine, u stavu trećem izreke, tako što je obavezana tužena da tužilji na ime stečenog bez osnova isplati iznos od 70.000 evra kao i da isplati kamatu po stopi Evropske centralne banke i to: na iznos od 30.000 evra počev od 01.02.2020. godine, na iznos od 30.000 evra počev od 28.02.2020. godine i na iznos od 10.000 evra počev od 13.04.2020. godine, sve do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, ispravljene rešenjem istog suda od 06.07.2023. godine, tako što se obavezana tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 365.660,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do isplate u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude, dok je odbijen kao neosnovan zahtev da se tužilji dosudi zakonska zatezna kamata na troškove postupka od dana presuđenja do dana izvršnosti odluke. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba ZPP iz člana 374. stav 1. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenih pred drugostepenim sudom na koje se neosnovano ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tužena su 31.01.2020. godine potpisale i popunile ponudu za zaključenje osiguranja života broj ... po kojoj je tužilja uplatila premiju osiguranja u iznosu od 30.000 evra. Dana 28.02.2020. godine tužilja je uplatila premiju osiguranja u iznosu od još 30.000 evra po istoj ponudi za zaključenje osiguranja života. Dana 13.04.2020. godine potpisana je ponuda za zaključenje osiguranja života broj ... po kojoj ponudi je tužilja uplatila premiju osiguranja u iznosu od 10.000 evra. Naznačene ponude su potpisane od strane tužilje i BB, koja je u to vreme bila zaposlena kod tužene na neodređeno vreme i bila ovlašćena da zaključi sva osiguranja koja su se radila u poslovnici tužene uključujući i „džoker“ osiguranje u vezi kog su izvršene sporne uplate od strane tužilje. Izdate su potvrde o uplati naznačenih iznosa dana 28.02.2020. godine, 31.01.2020. godine i 13.04.2020. godine iz kojih proizlazi da je ovde tužilja uplatila premiju životnog osiguranja i to dva puta u iznosu od po 30.000 evra i 10.000 evra. Novac je dala ovlašćenom radniku tužene BB na ruke sa ciljem da ista izvrši uplate na račun tužene. Međutim, do zaključenja odnosno izdavanja polise nije došlo pa se tužilja 19.08.2020. godine preko advokata obratila tuženoj da joj se vrati uplaćeni iznos jer nije dobila polise zaključenih osiguranja. Odgovoreno joj je da je podneta inicijativa za pregovore od strane advokata koji zastupa 11 lica među kojima i ovde tužilju te da je u vezi zahteva tužena podnela javnom tužilaštvu za organizovani kriminal krivičnu prijavu po kojoj se postupa, kao i da tužena nije u mogućnosti da donese odluku o zahtevima lica koja su navedena u inicijativi, budući da su zahtevi sporni.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je ocenio da je tužena odgovorna u smislu člana 170. ZOO jer je njen zaposleni u radu prouzrokovao tužilji štetu. Tužena nije dokazala da je zaposleni kod tužene u datim okolnostima postupao kako je trebalo u izvršenju radnih obaveza, te je primenom člana 155. ZOO obavezao tuženu da tužilji vrati iznose plaćene na ime polise osiguranja ukupno 70.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom, budući da je tužena odbila da izda polise osiguranja kako je predviđeno u ponudi a nakon izvršenih uplata. Novac je dat u poslovnici tužene zaposlenom radniku BB i o predaji novca su tužilji izdate potvrde od strane tužene kao osiguravača.

Ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva i obaveze na plaćanje glavnog duga prihvatio je u svemu i drugostepeni sud s tim što je preinačio prvostepenu presudu u pogledu kamate kao akcesornog potraživanja kao i odluku o troškovima postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilna je odluka nižestepenih sudova u pogledu obavezivanja tužene na plaćanje traženog iznosa. Između tužilje i tužene, u čije ime je nastupao ovlašćeni radnik, vođeni su pregovori oko zaključenja ugovora o životnom osiguranju i to uključujući „džoker“ osiguranje. Prema ponudi koja je data tužilji bilo je predviđena obaveza uplate određenih premija osiguranja što je tužilja i uradila. Ovlašćenom radniku tužene je isplatila ukupno 70.000 evra, o čemu su od strane tužene izdate potvrde o naznačenim uplatama. Tužena nikada nije dostavila tužilji polisu osiguranja, što je bilo predviđeno u ponudi za zaključenje ugovora o neživotnom osiguranju, pa ni na zahtev tužilje to nije učinila, pa su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da je tužilja na takav način pretrpela štetu, te da je tužena dužna da vrati uplaćene iznose sa pripadajućom kamatom.

Prema članu 155. ZOO propisano je da ko drugome učini štetu dužan je naknaditi je. Prema članu 170. ZOO predviđeno je da za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kojem je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo. Neizdavanjem polise osiguranja proizlazi da praktično ugovor nije ispoštovan kako je to predviđeno u ponudi, tj. tužena nije ispoštovala svoju obavezu izdavanja polisa, pa je stoga dužna da vrati uplaćene iznose koje je tužilja uplatila na ime premije osiguranja. Činjenica je da je pravilo da se naznačene uplate vrše na račun izdavaoca polise, ali u ovom slučaju postojala je praksa kod tužene da se premija osiguranja mogu uplaćivati i kod ovlašćenog radnika koji bi kasnije izvršio odgovarajuće uplate na račun tužene. Tužena je izdala potvrde da je od strane tužilje primila naznačene novčane iznose u visini od 70.000 evra pa je stoga ista dužna i da te iznose sa pripadajućom kamatom isplati tužilji.

Navodima iz revizije ne dovodi se u pitanje pravilnost pobijane odluke. Neosnovani su navodi da tužilja nije imala novac tj. nije dokazala poreklo novca pa ga nije mogla ni dati jer se te činjenice ne mogu ispitivati u ovom postupku. Izvedenim dokazima utvrđeno je da je tužilja dala novac ovlašćenom radniku tužene i o tome je od strane tužene dobila odgovarajuće potvrde o uplati naznačenog novca. Nisu od značaja ni navodi vezani da kod tužene nije postojala praksa da se ovako uplaćuje novac, a ovo iz razloga što je to odnos između zaposlenih i rukovodstva tužene i treća lica ne mogu zbog toga trpeti štetu. Dokaz da je tužilja izvršila uplatu postoji, utvrđeno je na osnovu izdatih potvrda, a i izvođenjem drugih dokaza, pa su neosnovani navodi da dokumentacija dostavljena u postupku nije dokaz navodne predaje novca od strane tužilje. Izdate potvrde sadrže pečat tužene i potpis lica koje je primilo novac pa su neprihvatljivi navodi iz revizije tužene da naznačene potvrde nisu snabdevene pečatom tužene već drugog pravnog lica što se moglo dokazivati u toku postupka. Tužilja je prezentovala materijalni dokaz – potvrde o uplati novca, pa nisu od značaja navodi iz revizije da u toku postupka nije dokazano da je neko od lica video da je tužilja BB davala novac, odnosno da je ista primala novac. Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković