U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Marine Govedarice, članova veća, u parnici tužioca H.A. A. B. A.D. B., čiji je punomoćnik R.C., advokat iz B., protiv tuženih D.J. iz B., čiji je punomoćnik V.B., advokat iz B. i S.P. iz B., čiji je punomoćnik M.P., advokat iz B., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 474/15 od 09.02.2015. godine, u sednici održanoj 16.03.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 474/15 od 09.02.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 21434/10 od 05.05.2014. godine, ispravljenom rešenjem istog suda od 13.11.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno na ime otplate duga po kreditu broj … solidarno isplate iznos od 15.703.362,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.02.2014. godine do isplate. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da svakom tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 271.500,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 474/15 od 09.02.2015. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Stavom drugim izreke odbio je kao neosnovane zahteve tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz tačke 12. istog člana, jer pobijana presuda sadrži razloge o odlučnim činjenicama, jasna je i neprotivurečna.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa sada pok. Z.P., biv. iz B., dana 15.01.2005. godine zaključio ugovor o stambenom kreditu, na osnovu kog je korisniku kredita isplatio 91.910 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan puštanja kredita u tečaj. Članom 3. ugovora predviđeno je da će banka sredstva odobrenog kredita staviti korisniku na raspolaganje najkasnije u roku od 7 radnih dana od dana ispunjenja svih uslova predviđenih članom 2. ugovora. Članom 2. ugovora u pogledu obezbeđenja kredita navedeno je pet uslova koje je korisnik kredita bio u obavezi da ispuni pre korišćenja kredita. Tačkom 4. ovog člana definisana je obaveza dostave založne izjave u cilju zasnivanja hipoteke prvog reda u korist banke na navedenoj nepokretnosti. U stavu 2. člana 2. predviđeno je da nakon što se na način predviđen tačkom 4. stava 1. uspostavi založno pravo na predmetnoj nepokretnosti ugovorne strane će zaključiti aneks ugovora kojim će se konstatovati prestanak obaveze jemčenja solidarnih jemaca. Obaveze po kreditu nisu izmirene, jer je korisnik kredita preminuo pre njegove potpune otplate (16.08.2009. godine), pa se tužilac za isplatu preostalog iznosa duga (koji je na dan 12.11.2010. godine iznosio 113.533,88 evra u dinarskoj protivvrednosti od 12.160.205,16 dinara) obratio tuženima kao solidarnim jemcima, koji su namirenje tužiočevog potraživanja odbili.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca.

Prema članu 1012. ZOO ako poverilac napusti zalogu ili koje drugo pravo kojim je bilo obezbeđeno ispunjenje njegovog potraživanja, ili ga izgubi svojom nepažnjom i tako onemogući prelaz tog prava na jemca, ovaj se oslobođa svoje obaveze prema poveriocu za onoliko za koliko bi mogao dobiti vršenjem tog prava.

U konkretnom slučaju, tužilac je u smislu člana 2. stav 1. tačka 4. ugovora uslovio dužniku da dostavljanjem založne izjave obezbedi potraživanje po osnovu odobrenog kredita konstituisanjem hipoteke prvog reda na stanu koji je kupljen novcem iz odobrenog kredita. Međutim, i pored toga, tužilac je izvršio isplatu kredita po osnovu ugovora, a da nije prethodno konstituisao hipoteku koja je bila jedan od uslova za ispunjenje njegove obaveze. Kako je, saglasno odredbi člana 3. citiranog ugovora, stavljanje sredstava odobrenog kredita korisniku na raspolaganje najkasnije sedam dana od ispunjenja svih uslova propisanih članom 2. ugovora, bilo uslovljeno zasnivanje hipoteke prvog reda na stanu u svojini korisnika kredita, to je pravilna odluka sudova kojim su tužbeni zahtev odbili kao neosnovan, jer je članom 2. stav 2. ugovora propisan prestanak obaveze jemčenja solidarnih jemaca, koju činjenicu je banka bila obavezna da konstatuje aneksom ugovora zaključenim odmah po uspostavljanju založnog prava na predmetnoj nepokretnosti. Tužilac je stavljanjem sredstava odobrenog kredita korisniku na raspolaganje pre zasnivanja hipoteke prvog reda na opisanoj nepokretnosti, sopstvenom nepažnjom propustio da na pouzdan način obezbedi svoje potraživanje, te da shodno članu 18. stav 3. ZOO tužene kao solidarne jemce oslobodi njihove obaveze, zbog čega su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Navodima revizije ponavljaju se žalbeni navodi, o kojima se izjasnio apelacioni sud, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović, s.r.