Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž2 79/24 od 22.02.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem, usvajajućem delu stava četvrtog i odbijajućem delu ovog stava u pogledu traženog iznosa izdržavanja i u stavu petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u odbijajućem delu stava četvrtog izreke u pogledu početka toka izdržavanja tako što je obavezana tužilja- protivtužena da dosuđeni iznos izdržavanja maloletnom detetu isplati i za period počev od 20.06.2017. godine do 25.10.2023. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja-protivtužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 18/2020 i 10/2023 - dr. zakon, u daljem tekstu: ZPP) u vezi člana 202. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužilje- protivtužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile brak 20.03.2015. godine, u Konzulatu Republike Srbije u Minhenu i za vreme trajanja braka dobili su sina, maloletnog VV, rođenog ...2015. godine. Stranke su za vreme trajanja bračne zajednice živele u stanu u Nemačkoj sa roditeljima i sestrom tuženog. Maloletni sin parničnih stranaka VV je državljanin Republike Srbije i SR Nemačke i živi sa ocem u ... . Tužilja je nakon porođaja, u oktobru 2015. godine, morala da napusti Nemačku zbog neregulisanog boravišnog statusa, a planirala je da u Srbiji nauči nemački jezik dovoljno da položi ispit znanja nemačkog jezika početnog nivoa, što je jedan od uslova za dobijanje boravišne dozvole. Od oktobra 2015. godine, do oktobra 2018. godine, tužilja nije imala kontakt sa detetom. Sud u Minhenu je doneo privremenu odluku o starateljskoj brizi 07.04.2016. godine, kojom je maloletni VV poveren na brigu i staranje tuženom. U oktobru 2018. godine, tužilja je otišla u Nemačku radi učešća u postupku o starateljskoj brizi, kojom prilikom je na kratko videla dete. Tokom avgusta 2023. godine, nakon što je od svog partnera saznala da je njen bivši suprug – ovde tuženi BB, u selu ... u svojoj porodičnoj kući i da je tu i dete, tužilja je otišla do tuženog i tada je videla dete i porazgovarala sa njim. Narednog dana u pratnji sudskog izvršitelja ponovo je otišla do kuće u ..., ali tada nije imala kontakt sa detetom. Od tada tužilja nije čula, niti videla dete. Tužilja zajedno sa majkom i bratom živi u kući koja je u vlasništvu njene majke, brata i polubrata sa očeve strane, zaposlena je u kompaniji GG d.o.o. na određeno vreme i zarađuje od 47.000,00 do 48.000,00 dinara mesečno. Tuženi je u radnom odnosu na neodređeno vreme u Nemačkoj i ostvaruje mesečnu zaradu u iznosu od 2.800 evra neto. Stručni tim Centra za socijalni rad u Nišu je procenio da se tužilja kao roditelj može aktivno i stimulativno ostvariti, da poseduje sve potrebne uslove i lične karakteristike za savesno roditeljstvo, međutim, da je potrebna priprema deteta za kontakt sa majkom. Sin parničnih stranaka je prilagođen na porodične prilike u domaćinstvu u kome živi sa ocem, na odnose sa bliskim osobama – ocem i babom, te u očevom domaćinstvu ima potrebne uslove za pravilan rast i razvoj, stimulaciju i podsticaj daljeg razvoja, a kako proizlazi iz izveštaja porodičnog suda u Minhenu, koji je stručni tim Centra za socijalni rad imao u vidu prilikom davanja svog mišljenja. Stručni tim Centra za socijalni rad u Nišu naveo je da treba imati u vidu adaptiranost deteta na dosadašnji život u porodici oca, kao i rizike radikalnog odvajanja, pa je u tom smislu potrebno raditi na uspostavljanju, a onda i proširenju ličnih odnosa deteta sa majkom, te je u tom smislu dat predlog sa kojim se tužilja saglasila.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da je za sada u najboljem interesu maloletnog sina parničnih stranaka da otac samostalno vrši roditeljsko pravo, imajući u vidu da oba roditelja prema proceni organa starateljstva poseduju adekvatne roditeljske kapacitete, ali da je reč o detetu uzrasta od 8 godina, koje u Nemačkoj ide u školu, i o kome se od prestanka zajednice života roditelja u avgustu 2015. godine, kada je dete imalo svega nekoliko meseci, neposredno stara otac, te da je dete majku videlo svega dva puta i nema razvijen odnos bliskosti sa njom. Takođe je ocenjeno da je u najboljem interesu maloletnog deteta da se održavanje ličnih odnosa deteta sa majkom uredi na način koji je predložio Centar za socijalni rad a tužilja –protivtužena prihvatila takav postepeni način uspostavljanja kontakata, zasnivajući svoju odluku na odredbama članova 6. stav 1, 60. stav 1. i stav 2, člana 61. stav 1. i 266. stav 1. Porodičnog zakona i odredbe člana 3. Konvencije ujedinjenih nacija o pravima deteta.

Nižestepeni sudovi su, ceneći materijalne i porodične prilike tužilje- protivtužene i njene mogućnosti da pruža izdržavanje, potrebe maloletnog VV u pogledu izdržavanja, kao i minimalnu sumu naknade za korisnike na porodičnom smeštaju od 44.658,00 dinara, obavezali tužilju-protivtuženu da na ime svog doprinosa za izdržavanje deteta plaća 10.000,00 dinara mesečno, primenivši odredbe članova 154. stav 1. i 160. Porodičnog zakona.

Ovakvu odluku kao pravilnu i zakonitu prihvata i Vrhovni sud.

Najbolji interes deteta je pravni standard koji se ceni prema okolnostima svakog konkretnog slučaja, a elementi za procenu najboljeg interesa deteta, između ostalog su uzrast, pol deteta, želje i osećanja deteta obzirom na uzrast i zrelost, potrebe deteta i to vaspitne, zatim potrebe stanovanja, ishrane, odevanja, zdravstvene brige i sposobnosti roditelja da zadovolji utvrđene potrebe.

Po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije, nižestepeni sudovi su pravilno cenili elemente procene najboljeg interesa maloletnog deteta i odluku o vršenju roditeljskog prava doneli na osnovu prihvaćenog mišljenja Centra za socijalni rad Niš o roditeljskim kapacitetima oba roditelja i analize celokupne porodične situacije, a prema kojoj je, zbog toga što dete sa majkom nije održavalo punih 8 godina lične odnose, praktično je i ne poznaje, a adaptirano je na život u očevom domaćinstvu i pohađa školu u Nemačkoj, za sada su u najboljem interesu deteta da vršenje roditeljskog prava bude povereno ocu, a da se za sada održavanje ličnih odnosa deteta sa majkom iz istih tih razloga odvija tako što će dete biti pripremljeno na održavanje ličnih odnosa na način da će se oni odvijati putem video poziva u kontrolisanim uslovima Centra za socijalni rad Niš u određenim terminima, a i neporsredno, tokom svakog boravka deteta u Srbiji, sa kakvim modelom održavanja ličnih odnosa se saglasila i tužilja-protivtužena.

Takođe, po mišljenju Vrhovnog suda pravilna je i odluka o visini obaveze tužene, koja ne vrši roditeljsko pravo, da doprinosi izdržavanju deteta, te su pravilno primenjene odredbe članova 160. – 162. i 154. Porodičnog zakona i uzete u obzir kako potrebe deteta u pogledu izdržavanja tako i mogućnosti tužilje- protivtužene da mu izdržavanje pruža.

Suprotno navodima revizije, pravilno je pobijanom presudom preinačena prvostepena presuda u pogledu početka obaveze tužilje-protivtužene da plaća izdržavanje maloletnom detetu. Naime, prvostepenom presudom je početak obaveze izdržavanja određen na dan donošenja prvostepene presude 26.10.2023. godine. Međutim, kako poverilac izdržavanja ima pravo na izdržavanje od dana kada takav zahtev postavi, te kako je tuženi-protivtužilac, koji samostalno brine o detetu i izdržava ga, podneo protivtužbeni zahtev 20.06.2017. godine, to je pravilno drugostepenom presudom odlučeno da tužiljina obaveza izdržavanja počinje počev od tog datuma.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. ZPP doneta je odluka kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković