Ispitujući pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 sa izmenama i dopunama), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu učinjene ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom. Odlučujući o tužiočevoj žalbi drugostepeni sud nije pogrešno primenio ni jednu odredbu Zakona o parničnom postupku pa ni odredbu člana 3. stav 3. ZPP, u vezi sa odredbom člana 101. stav 5 ZPP, obzirom da je odgovor na tužbu izjavljen od strane tužene sadržao sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, pa nije postojala obaveza suda iz člana 101. stav 5. ZPP za odbacivanje ovog podneska. Takođe nije učinjena povreda postupka iz člana 407. stav 1. tačka 5. ZPP jer drugostepeni sud nije prekoračio tužbeni zahtev.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je stranka u parničnom postupku Višeg suda u Smederevu P. broj 23/16 koji je vodio zbog zaštite od diskriminacije smatrajući da u postupcima pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu P 278/11 i Privrednim apelacionim sudom u Beogradu, nije imao jednak pristup i zaštitu svojih prava. Presudom Višeg suda u Smederevu P 23/16 od 14.11.2016. godine koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 4469/17 od 18.10.2017. godine odbijen je tužbeni zahtev, a presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 4326/18 od 31.08.2018. godine odbijena je revizija tužioca protiv navedene drugostepene presude. Tužilac, nezadovoljan odlučivanjem u postupcima pred Privrednim sudom u Pančevu i Privrednim apelacionim sudom, podneo je u predmetu Višeg suda u Smederevu tužbu za zaštitu od diskriminacije, a zatim, nezadovoljan odlukom prvostepenog suda kao i odlukom Apelacionog suda u Beogradu koji je odbio žalbu tužioca, te odlukom Vrhovnog kasacionog suda koji je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca, ponovo podneo tužbu radi zaštite od diskriminacije u navedenim postupcima.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da u konkretnom slučaju ne postoji diskriminacija tužioca.

Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 22/09) propisano je da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključenje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lice ili grupe lica i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način koje se zasniva na nekom od nabrojanih ličnih svojstva ili drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (član 2. stav 1); da se izrazima „lice“ i „svako“ označava fizičko lice koje boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira na to da li je državljanin Republike Srbije ili neke druge države, ili je lice bez državljanstva, kao i pravno lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije (član 2. stav 2); da svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika diskriminacije (član 3. stav 1); da su svi jednaki i uživaju jednak položaj, jednaku pravnu zaštitu bez obzira na lično svojstvo, i da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti odnosno zabrane diskriminacije (član 4. stav 1. i 2).

Iz navedenih odredbi Zakona o zabrani diskriminacije proizilazi da je glavno obeležje diskriminacije neopravdano pravljenje razlike između lica. U ovom slučaju, tužilac nije bilo kojim aktom ili propuštanjem u postupanju Apelacionog suda u Beogradu i Vrhovnog kasacionog suda, bio diskriminisan na neposredan ili posredan način. Prema članu 142. stav 2. Ustava Republike Srbije, sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona, drugih opštih akata kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora, tako da postupanje sudova prilikom odlučivanja o zahtevima i predlozima stranaka ne može da bude diskriminatorsko ponašanje.

Iz navedenih razloga, neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić