Prema stanju u spisima VV je u ime svoje maloletne ćerke tužilje AA, označujući sebe kao njenog zakonskog zastupnika podneo tužbu radi određivanja mera zaštite od nasilja u porodici protiv tužene BB. Nakon što je utvrdio da je u parnici P2 1803/21, u kojoj se odlučuje o poveravanju deteta, 24.06.2022. godine doneto rešenje o određivanju privremene mere kojom je zajedničko dete BB, ovde tužene i VV, maloletna AA poverena majci na samostalno vrešenje roditeljskog prava prvostepeni sud je ocenio da otac nije zakonski zastupnik maloletne tužilje obzirom da je dete povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava majci koja se stoga ima smatrati zakonskim zastupnikom maloletnog deteta i, s pozivom na odredbe članova 76. i 78. ZPP i člana 284 stav 2 Porodičnog zakona, tužbu odbacio u skladu sa odredbom člana 294. stav 1. tačka 7. ZPP.

Drugostepeni sud je prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda da otac VV nije zakonski zastupnik maloletne tužilje jer ovakvo svojstvo ne proizilazi iz člana 77. stav 3. Porodičnog zakona pošto je pravnosnažnom sudskom odlukom dete povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava majci tako da otac ne vrši roditeljsko pravo. Obzirom da je ocenio da podnosilac žalbe nije zakonski zastupnik maloletne tužilje njegovu žalbu je ocenio nedozvoljenom jer ju je izjavilo lice koje nije ovlašćeno za izjavljivanje žalbe pa je primenom odredbe člana 389. stav 1., u vezi člana 378. stav 3. ZPP žalbu podnosioca odbacio kao nedozvoljenu.

Međutim, osnovano se navodima revizije ukazuje da je rešenje o odbačaju tužbe a potom i rešenje o odbacivanju žalbe doneto pogrešnom primenom prava.

Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP postoji ako u toku postupka sud nije primenio ili je nepravilno primenio odredbu tog zakona a to je bilo ili moglo da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke. Označene odredbe se na osnovu člana 402. ZPP shodno primenjuju postupku po žalbi protiv rešenja. Prema članu 407. stav 1. ZPP revizija se može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog posutpka iz člana 374. stav 1. toga zakona koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom.

U konkretnom slučaju drugostepeni sud je pogrešno primenio odredbu člana 389. stav 1. u vezi člana 402. ZPP, kada je žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja prvostepenog suda odbacio kao nedozvoljenu jer je izjavljena od neovlašćenog lica.

Odredbom člana 292. ZPP propisano je da je po prethodnom ispitivanju tužbe sud ovlašćen da donosi rešenje iz člana 294. ovog zakona ako nije reč o pitanjima o kojima po prirodi stvari ili po odredbama ovog zakona odluka može da se donese tek u daljem toku postupka. Članom 293. istog zakona propisano je da ako utvrdi da je tužba nerazumljiva ili nepotpuna ili da postoje nedostaci koji se tiču sposobnosti tužioca ili tuženog da budu stranke u parnici ili nedostaci u pogledu zakonskog zastupanja strane ili nedostaci koji se odnose na ovlašćenje zastupnika da pokrene parnicu ako je tako ovlašćenje potrebno, sud će radi otklanjanja ovih nedostataka da preduzme potrebne mere propisane u ovom zakonu (član 80. i 101.). Članom 80. ZPP propisano je da kada sud utvrdi da stranka nema zakonskog zastupnika ili da zakonski zastupnik nema posebno ovlašćenje kad je ono potrebno, zatražiće da nadležni organ starateljstva postavi staratelja parnično nesposobnom licu ili će da preduzme druge mere koje su potrebne da bi parnično nespopobna stranka bila pravilno zastupana (stav 2).

Odredbom člana 265. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da ako između deteta i njegovog zakonskog zastupnika postoje suprotni interesi dete zastupa kolizijski staratelj. Odredbom člana 266. Porodičnog zakona propisano je da je sud u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (stav 1), a ako proceni da u sporu za zaštitu prava deteta ili u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava dete kao stranka nije zastupano na odgovarajući način, dužan je da detetu postavi privremenog zastupnika (stav 2), dok je članom 268. istog zakona propisano da se odredbe članova 265. – 267. ovog zakona primenjuju i u drugim sudskim postupcima u vezi sa porodičnim odnosima ako se ti postupci odnose na prava deteta.

Iz ovih zakonskih odredbi proizilazi da je u sporu za zaštitu prava deteta, za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava kao i u drugim sudskim postupcima u vezi sa porodičnom odnosima, a time i u postupcima za zaštitu od nasilja u porodici kojima se štiti pravo deteta sud ukoliko utvrdi da postoje nedostaci u pogledu zakonskog zastupanja maloletnog deteta dužan da detetu postavi privremenog zastupnika, a ako između deteta i njegovog zakonskog zastupnika postoje suprotni interesi kolizijskog staratelja. To dalje znači da je prvostepeni sud, ukoliko je smatrao da je tužbu u ime maloletne tužilje podnelo lice koje nije njen zakonski zastupnik, bio u obavezi da se obrati nadležnom centru za socijalni rad radi postavljanja kolizijskog staratelja maloletnoj tužilji. Propuštanjem da postupi na ovaj način prvostepeni sud je postupio suprotno odredbi člana 293. u vezi člana 80. ZPP što je bilo od značaja za zakonitost njegove odluke. Propuštanjem da sankcioniše ovu bitnu povredu drugostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1., u vezi člana 391. ZPP a koja je bila od uticaja na zakonitost pobijanog rešenja.

Stoga je Vrhovni sud ukinuo rešenja drugostepenog i prvostepenog suda i predmet vratio na ponovni postupak prvostepenom sudu kako bi postupio u skladu sa odredbama člana 80. ZPP i člana 265. Porodičnog zakona.

Shodno izloženom, na osnovu člana 415. stav 1. i člana 420. stav 6. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić