Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 7. i 8. istog zakona, na koju revizija ukazuje. Drugostepeni sud je odlučio o žalbi tako što je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i za donetu odluku izneo pravne razloge u odnosu na koje revizija nije osnovana. Navodi revizije u vezi sa činjenicama ne uživaju značaj, imajući u vidu da je članom 407. stav 2. ZPP izričito propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su se upoznale u Sloveniji 1988. godine, gde je tužilja živela i radila u svom lokalu kao frizer. Tuženi je u to vreme živeo u ... u Hrvatskoj, gde je radio kao mesar. Zajednicu života zasnovali su 1988. godine, nakon što se tužilja preselila u ..., gde je sa tuženim živela kao podstanar. Tužilja iz prethodnog braka ima dva sina VV i GG. Mlađi sin GG živeo je sa tužiljom i tuženim, dok je stariji sin živeo u ... u stanu na kojem je tužilja imala stanarsko pravo. Nakon što se tužilja preselila iz Slovenije u Hrvatsku, prodala je svoj frizerski salon za 56.000 DM i taj novac uložila u zakup i opremanje lokala u ... i nabavku robe. Butik je radio od 1989. godine do marta 1992. godine i njegovo poslovanje vodila je tužilja, dok je tuženi u butiku radio samo godinu dana pre zatvaranja, nakon što je prestao da radi kao mesar. Mesečni prihod butika bio je od 2.500 do 3.500 DM i tako zarađeni novac trošen za zajednički život i nabavku nove robe za butik. Parnične stranke su iz Hrvatske izbegle u Srbiju – Novi Sad, gde su u početku živeli kao podstanari. Zbog preseljenja tužilja je prodala nameštaj i robu iz butika za 5.000 DM. Novcem zarađenim od poslovanja butika u iznosu od 6.000 DM plaćen je zakup stana u Novom Sadu i stranke su 25.01.1994. godine od DD i ĐĐ, kao prodavaca, pribavili kp br. .., upisanu u LN broj .. KO Novi Sad III, u ulici ... broj .., za iznos od 700 DM. Na navedenoj parceli stranke su u 1994. godini započele izgradnju kuće, u koju su se uselili 1995-1996. godine. Kuća je u potpunosti završena 2012. godine. Tuženi je sam sazidao jedan sprat, dok su za ostalo plaćeni majstori. Oko 30% građevinskih radova izvela je firma „Sint gradnja“ doo Novi Sad i ukupan iznos radova izvedenih od strane ove firme iznosio je 34.384 evra. Tužilju su finansijski pomagali njena sestra sa iznosom od oko 10.000-11.000 DM i 3.000 evra i stariji sin sa oko 14.000 evra, a od sada pok. oca tužilja je dobila iznos od 45.000 evra, nakon što je prodao stan u Sloveniji, koje iznose je tužilja uložila u gradnju predmetne kuće. Takođe, tužilja i njena rođena sestra nakon smrti oca podelile su očevu ušteđevinu od oko 18.000-19.000 evra. U 2012. godini tužilja je podigla dva kredita i tim novcem finansirano je uvođenje centralnog grejanja u kuću. Tržišna vrednost kuće na dan veštačenja – 17.09.2018. godine iznosi 126.700 evra. Kuća je dvospartna, prostrana, sastoji se od više stambenih jedinica, koje su parnične stranke izdavale u zakup i tako ostvarivale dodatna sredstva za život. Odnos između parničnih stranaka pogoršao se 2009. godine, od kada su počeli da žive u odvojenim prostorijama kuće, s tim što su i dalje zajedno snosili troškove života. Tužilja je u toku 2014. godine pokrenula postupak za zaštitu od nasilja u porodici, tražeći meru iseljenja tuženog iz zajedničkog domaćinstva, ali se na kraju ona iselila iz nepokretnosti u novembru 2014. godine. Radeći kao frizer tužilja je ostvarivala mesečnu zaradu od oko 200 DM, a kasnije oko 300 evra, a deviznu penziju u iznosu od oko 300 evra ostvaruje od 2011. godine. Tuženi je od dolaska u Novi Sad radio kao mesar do 2006. godine, zatim kao taksista, i ostvarivao mesečnu zaradu od oko 200-300 DM, odnosno kasnije oko 200 do 300 evra. Parnične stranke nemaju zajedničke dece. Tužilja je za sve vreme trajanja zajednice života vodila brigu o domaćinstvu, kuvala, spremala kuću i gajila povrće u bašti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da predmetna nepokretnost predstavlja zajedničku imovinu koju su parnične stranke kao vanbračni partneri stekli u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici, u smislu odredbe člana 191. stav 1. Porodičnog zakona. Kako je tužilja u izgradnju predmetne kuće uložila sredstva stečena od svoje posebne imovine, kao i da je ostvarivala prihode koji nisu bili niži od prihoda tuženog, uz to vodila brigu o domaćinstvu, to su nižestepeni sudovi zaključili da je doprinos tužilje u sticanju zajedničke imovine veći od doprinosa tuženog, te je tužbeni zahtev usvojen i utvrđeno da je tužilja vlasnik predmetne nepokretnosti sa udelom 2/3, a tuženi sa udelom 1/3, u skladu sa članovima 177, 180. i 191. Porodičnog zakona. Protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da se utvrdi pravo svojine na ½ novca u iznosu od 510.000 evra, po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici sa tužiljom od poslovanja butika, odbijen je iz razloga što tuženi nije dokazao da su parnične stranke poslovanjem butika, zaradile novčani iznos od 1.000.000 DM kako je tvrdio, a u smislu člana 228. i 231. ZPP.

Članom 168. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 18/05...6/15), propisano je da imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu (stav 1), a imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu (stav 2). Pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, a veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine (član 180. stav 2. i 3). Imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu, a na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika (član 191).

Kod utvrđenog da su tužilja i tuženi vanbračnu zajednicu zasnovali 1988. godine, da su 1994. godine započeli izgradnju predmetne nepokretnosti na kp br. .. KO Novi Sad III, u istu se uselili tokom 1995-1996. godine i sve do 2009. godine bili u skladnim odnosima, kada su počeli da žive u odvojenim prostorijama, ali nastavili da zajednički snose troškove života i završetka kuće, da je kuća kompletno završena 2012. godine, a da se tužilja odatle iselila 2014. godine, to su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da su parnične stranke predmetnu nepokretnost stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici, te ista predstavlja njihovu zajedničku imovinu u smislu člana 191. Porodičnog zakona. Zbog navedenog, neosnovani su revizijski navodi da između parničnih stranaka nije postojala trajnija zajednica života, već platonska, drugarska veza, te da je tužilja u predmetnu nepokretnost povremeno dolazila kod tuženog, kao i da je tuženi u dužem vremenom periodu imao vanbračnu zajednicu sa drugom ženom, što ne znači da je sa trećom osobom imao ekonomsku zajednicu u gradnji kuće. Da odnos između parničnih stranaka nije bio samo prijateljski i da je zajednica života između njih trajala u kontinuitetu dugi niz godina govori i činjenica da se tužilja zbog tuženog preselila iz Slovenije u Hrvatsku, kako bi živeli zajedno, da je napustila i prodala svoj frizerski salon i otpočela nov posao u novoj sredini, da su se kasnije zajedno preselili iz Hrvatske u Srbiju i novcem od poslovanja butika pribavili zemljište, zajedničkim radom i sredstvima započeli izgradnju kuće, kao i to da je tuženi bio upućen u sva porodična davanja tužilji u vezi sa njenim ocem, sestrom i decom iz prvog braka. U prilog čvrste zajednice govori i činjenica da tuženi potražuje polovinu novca zarađenog od poslovanja butika, te su navedenim, kontradiktorni njegovi navodi da je njihov odnos bio kratkotrajan i nije imao karakter trajnije zajednice života. Nadalje, kako su parnične stranke u izgradnju sporne nepokretnosti ulagale svoju zaradu, ali je tužilja poklonom novca od svog pok. oca i poklonom dobijenim od sestre i sina, koja imovina predstavlja njenu posebnu imovinu u smislu člana 168. PZ i koju je uložila u radove na kući, značajno doprinela da se ti radovi izvedu u većoj meri nego što bi to bilo po redovnom toku stvari samo od zarade parničnih stranaka, to su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da je tužiljin udeo u sticanju zajedničke imovine veći od udela tuženog. Osim toga, pored ulaganja posebne imovine u izgradnju nepokretnosti, tužilja je zalaganjem i dobrim rukovođenjem doprinela da dobit od njenog poslovanja bude veća, a takođe je njen doprinos bio veći od doprinosa tuženog u vođenju poslova u domaćinstvu i staranju o zajedničkoj imovini, jer je sama kuvala, čistila kuću, obrađivala baštu i na taj način doprinela da troškovi održavanja domaćinstva i kupovine namirnica budu manji. Sledom navedenog, opravdano je i u skladu sa članom 180. stav 3. Porodičnog zakona usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da njen udeo u sticanju zajedničke imovine iznosi 2/3.

Nadalje, kako je tuženi svoj protivtužbeni zahtev zasnovao na tvrdnji da su parnične stranke u toku zajedničkog života u Hrvatskoj zaradile iznos od milion DM (510.000 evra) od poslovanja butika i da je taj iznos tužilja zadržala za sebe, na koje okolnosti nije pružio niti predložio dokaze, to je prvostepeni sud pravilnom primenom odredbi člana 7, 8. i 231. ZPP, zaključio da tuženi nije dokazao da je u toku trajanja vanbračne zajednice sa tužiljom, osim iznosa od 6.000 DM, koji su poneli sa sobom prilikom selidbe iz Hrvatske u Srbiju, postojao veći iznos novca koji je preostao od poslovanja butika, a koji je tužilja zadržala za sebe. Odredbom člana 231. stav 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano. Stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava i usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano. Polazeći od navedenog, suprotno revizijskim navodima, na tuženom je bio teret dokazivanja postojanja navedene svote novca, kao i činjenica da je taj novac ostao kod tužilje.

Ovaj sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i ostale navode revizije, ali je ocenio da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Kako odgovor na reviziju nije trošak neophodan i potreban za vođenje i okončanje parničnog postupka, to je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka, o čemu je odlučeno u stavu drugom izreke, na osnovu člana 165. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić