U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Katarine Manojlović Andrić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ... koga zastupa Slavko Makaji, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3411/16 od 03.10.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 16.07.2020. godine doneo je

P R E S UD U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3411/16 od 03.10.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 14398/14 od 25.01.2016. godine dozvoljeno je preinačenje tužbe iz podneska tužioca od 23.11.2015. godine i odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade štete isplati 9.967.833,04 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 16.11.2015. godine do isplate i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3411/16 od 03.10.2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, potvrđena navedena presuda i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavio reviziju tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Tužilac je podneo i tri neblagovremene dopune revizije.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 sa izmenama i dopunama) koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona i nalazi da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u postupku po reviziji vodi računa po službenoj dužnosti. Postojanje bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku nije isptivano jer ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je vlasnik Preduzeća „BB“ sa sedištem u ..., koje je osnovano 2003. godine kao ofšor preduzeće a bavi se trgovinom robe na veliko, između ostalog i pirinčem. Navedeno preduzeće nema i nije imalo predstavništvo na teritoriji Srbije a platni promet je vršilo preko švajcarske banke iz ... . Tužilac je preko svojih poznanika, vlasika preduzeća „VV“ i „GG“ organizovao uvoz pirinča u Srbiju preko navedenih privrednih subjekata. U početku se preduzeće „VV1“ javilo kao posrednik između tužiočeve firme i preduzeća „GG“ a vremenom je i samo uvezlo izvesnu količinu pirinča, pri čemu je kupovnu cenu izmirilo preduzeće tužioca. Za 120 tona uvezenog pirinča kao uvoznik se pojavljuje Preduzeće „GG“. Protiv tužioca je vođen krivični postupak zbog krivičnih dela nedozvoljene trgovine i posebnog slučaja falsifikovanja isprava kojim mu je stavljeno na teret da se u periodu od 23.04.2004. godine do 15.12.2004. godine bavio neovlašćenom prodajom pirinča na taj način što je kao vlasnik stranog preduzeća naručivao i uvozio pirinač označavajući kao primaoce preduzeća „VV“ i „GG“ iako je robu posle carenjenja preuzimao, skladištio u svom magacinu i prodavao fizičkim i pravnim licima na teritoriji Srbiji. Povodom krivičnog postupka od tužioca je oduzeto 66.950 kilograma pirinča prema potvrdi Poreske policije br. 129 od 29.12.2004. godine. Oduzeti pirinač je prodat dana 01.06.2006. godine, na osnovu rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu K 189/05 od 17.01.2006. godine, jer se radi o kvarljivoj robi, a iznos od 1.113.160,00 dinara od prodatog pirinča predat je na čuvanje u depozit Prvog opštinskog suda u Beogradu. Tužilac je u krivičnom postupku oslobođen odgovornosti presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu od 05.05.2009. godine koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž 2471/10 od 29.09.2010. godine jer je u postupku utvrđeno da je celokupan posao oko uvoza pirinča formalno vođen preko privrednih subjekata, koji su državi izmirili sve obaveze i da je postupanje tužioca bilo u skladu sa usmenim ovlašćenima datim od strane zakonskih zastupnika tih preduzeća. Tužiocu je iz depozita suda dana 14.03.2011. godine isplaćen iznos od 1.113.160,00 dinara na osnovu rešenja od 07.02.2011. godine.

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je nižestepenim odlukama usled nedostatka aktivne legitimacije tužioca odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu razlike od isplaćenog iznosa dobijenog prodajom pirinča do stvarne vrednosti oduzete količine pirinča na dan veštačenja.

Prema članu 86. tada važećeg ZKP predmeti koji su u toku krivičnog postuka privremeno oduzeti, vratiće se vlasniku odnosno držaocu ako postupak bude obustavljen, a ne postoje razlozi za njihovo oduzimanje (čl. 512.). Odredbama člana 87. stav 3. istog Zakona je propisano da će se ako je stvar podložna kvaru ili je njeno čuvanje vezano sa znatnim troškovima prodati po odredbama koje važe za izvršni postupak a novac predati na čuvanje u sudski depozit.

Tužilac je zasnovao svoje potraživanje na činjenici da je vlasnik preduzeća sa sedištem u ..., koja je bila stvarni vlasnik spornog pirinča pri čemu su preduzeća „VV1“ i GG“ sa sedištem u Srbiji bila samo formalni uvoznici. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac kao fizičko lice nije aktivno legitimisan da zahteva naknadu materijalne štete u vidu razlike vrednosti oduzetog i vraćenog pirinča. Oduzimanje i vraćanje pirinča tužiocu izvršeno je u zakonskoj proceduri od strane ovlašćenih lica primenom člana 86. i 87. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku. Vraćanje oduzetog pirinča držaocu zakonito je sprovedeno isplatom novčanog iznosa iz deponovanih sredstava jer je pirinač kao kvarljiva roba prodat po pravilima izvršnog postupka. Tužilac nije dokazao nepravilan ili nezakonit rad organa tuženog u postupanju sa oduzetom robom, prodajom i vraćanjem (čl. 172. Zakona o obligacionim odnosima), a naknadu eventualne štete nastale u razlici vrednosti pirinča i vraćenog iznosa ne može tražiti tužilac kao fizičko lice, jer se poslovima trgovine i prometa robom bavilo tužiočevo preduzeće „BB“ čiji je vlasnik i direktor bio tužilac i u spornim poslovima s pirinčem istupao u ime i za račun tog preduzeća kao njegov ovlašćeni zastupnik.

Revizijom se neosnovano ukazuje da tužilac ima aktivnu legitimaciju za naknadu štete kao pravni sledbenik preduzeća koje je prestalo da postoji. Tužilac u prvostepenom postupku nije pružio dovoljne pismene dokaze da je Preduzeće „BB“ sa sedištem u ..., ..., prestalo da postoji, podatke o propisima, važećim o prestanku privrednog subjekta u sedištu registrovanog preduzeća, statusu tužioca i da li je tužilac njegov pravni sledbenik. Pismeni dokazi od 13.02.2018 i 16.02.2018. godine, dostavljeni uz neblagovremenu dopunu revizije nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovoj parnici, jer se novi dokazi ne mogu dostavljati uz reviziju. Osim toga, iz sadržine ovih pismena proizilazi da preduzeće tužioca duguje za neplaćene poreze i takse i da se stoga vodi kao ništavo od 05.06.2005. godine ali da se taj datum ne smatra datumom gašenja preduzeća. Istim aktom se opisuje procedura za pravilno gašenje pravnog lica, što potvrđuje da navedeni akt ne predstavlja dokaz o konačnom prestanku preduzeća „BB“ ni statusu tužioca kao pravnog sledbenika. Neosnovano se revizijom upućuje na odredbe važećeg Zakona o privrednim društvima u prilog aktivne legitimacije tužioca, jer domaći propisi upućuju na pravila o stečaju kao prestanku privrednog subjekta, eventualni postupak stečajnog upravnika za naknadu štete u korist stečajnog dužnika i pravo tužioca na eventualnu isplatu stečajnog ostatka što tužilac nije dokazao niti je od značaja jer je preduzeće tužioca strano pravno lice bez organizacionih delova u Republici Srbiji.

Kod donošenja odluke sud je imao u vidu različitu pravnu ocenu nižestepenih sudova o svojini na spornom pirinču i nalazi da nije od uticaja na drugačiju odluku u parnici. Prvostepeni sud je prihvatio stav tužioca da je pirinač vlasništvo preduzeća tužioca, jer je to preduzeće finansiralo nabavku robe dok je drugostepeni sud izrazio pravni stav da preduzeće tužioca nije vlasnik, jer su prema dokumentaciji u spisima, narudžbenicama, carinskim deklaracijama, računima kupci pirinča preduzeća iz Srbije. Sporno pitanje svojine na pirinču, bez obzira da li su to uvoznici, preduzeća iz Srbije ili preduzeće tužioca sa sedištem u ... , prema utvrđenim okolnostima konkretnog slučaja nije prethodno pitanje za odluku u ovoj parnici za naknadu štete tužioca kao fizičkog lica protiv Republike Srbije (bez učešća privrednih društava – uvoznika) u odsustvu dokaza o brisanju preduzeća „BB“ iz registra privrednih subjekata i dokaza o pravnom sledbeniku tog preduzeća.

Neosnovano se revizijom osporava ocena pravnog značaja oslobađajuće presude donete u krivičnom postupku protiv tužioca. Pravilno drugostepeni sud nalazi da je građansko pravna odgovornost šira od krivično pravne odgovornosti. Prema članu 13. Zakona o parničnom postupku u parničnom postupku protiv učinioca krivičnog dela – sud je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. U ovom postupku nižestepeni sudovi se nisu bavili krivičnom odgovornošću tužioca, nisu postupili suprotno citiranim odredbama već u okviru svojih ovlašćenja zakonskim uslovima za naknadu eventualne štete.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić