Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da ista bude razmotrena primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je našao da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 sa izmenama i dopunama), radi ujednačavanja sudske prakse, saglasno čemu je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bivši radnik GIK Banat ad Zrnjanin, nad kojim je rešenjem Privrednog suda u Zrenjaninu St. 157/11 od 11.05.2011. godine otvoren stečajni postupak, u kome je tužiocu zaključkom od 05.10.2011. godine priznat iznos od 213.727,31 dinar na ime glavnog duga i iznos od 29.678,35 dinara po osnovu zakonske zatezne kamate obračunate na glavni dug do otvaranja stečajnog postupka odnosno zaključno sa 05.10.2011. godine. Navedeno potraživanje, koje je tužiocu priznato u trećem isplatnom redu, nije namireno, a pravosnažnim rešenjem Privrednog suda u Zrenjaninu R4 St. 226/20 od 06.01.2021. godine usvojen je tužiočev prigovor i utvrđeno je da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Zrenjaninu St. 296/12. Navedeni stečajni postupak pravosnažano je zaključen rešenjem donetim dana 12.11.2020. godine. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja i okolnosti da je deo tužiočevog potraživanja u prvom isplatnom redu priznat u visini od 124.415,17 dinara istom isplaćen, prvostepeni sud je ocenio da između štete koju tužilac trpi i postupanja stečajnih organa ne postoji uzročno-posledična veza, već da su dugo trajanje stečajnog postupka i nemogućnost namirenja u celosti svih priznatih potraživanja prouzrokovali objektivni problemi vezani za verifikaciju imovine stečajnog dužnika, te nezavisno od objektivne odgovornosti tužene predviđene članom 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, nema osnova za usvajanje istaknutog tužbenog zahteva.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu potvrdio, prihvatajući u celosti argumentaciju prvostepenog suda i nalazeći da je pobijana odluka zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog suda, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo. Objektivna odgovornost tužene za naknadu štete zavisi od bitne činjenice – kada je nastalo potraživanje tužioca iz radnog odnosa. Iz stanja u spisima proizlazi da u trenutku otvaranja stečajnog postupka tužiočev poslodavac nije bio privredno društvo sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, ali nižestepeni sudovi nisu utvrdili činjenicu da li je u vreme nastanka tužiočevog potraživanja kapital tog pravnog lica bio pretežno državni ili društveni, od čega zavisi mogućnost tužene da se oslobodi izvršenja obaveze priznate u vidu nenaplaćenih potraživanja u stečajnom postupku. Objektivna odgovornost tužene u konkretnom slučaju bi proizlazila iz njene obaveze da prilikom prodaje svog kapitala osigura da novi vlasnik izvrši preuzete obaveze iz radnog odnosa. Iako stečajni dužnik po prodaji kapitala više nije bio subjekt kojim upravlja država, relevantno je da li su potraživanja iz radnog odnosa nastala pre nego što je došlo do prodaje državnog ili društvenog kapitala.

U ponovnom postupku sud će uzeti u obzir navedene primedbe i doneti odluku u skladu sa zakonom.

Shodno navedenom, primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić