Ceneći podneti predlog, ovaj sud najpre isti prihvata kao dozvoljen, ali nalazi da je neosnovan.

Prema stanju u spisima predmeta u konkretnom slučaju tužba je podneta 14.10.2005. godine, kada se primenjivao ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/2004). Tokom postupka najpre je usledio prekid 2007. godine, postupak je potom nastavljen 2016. godine, nakon toga je ponovo bio prekinut rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu P 323/16 od 23.11.2016. godine ali je to rešenje ukinuo Viši sud u Požarevcu rešenjem Gž 1587/17 od 08.11.2017. godine. Nakon toga, po sprovedenom postupku doneta je prvostepena presuda Osnovnog suda u Požarevcu P 1541/17 od 05.11.2018. godine, a po žalbi u odnosu na istu odlučivao je Apelacioni sud u Kragujevcu presudom Gž 242/19 od 19.02.2019. godine i istu kasnije ispravljao i dopunjavao. Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev 3670/2019 od 21.11.2019. godine odlučivao po reviziji u odnosu na pomenutu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu. Sve napred navedeno dovodi do nesumnjivog zaključka da su svi pomenuti sudovi bili dužni da u postupku primene ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09).

Da su nižestepeni sudovi postupili na navedeni način (taj zakon je primenio jedino prvostepeni sud), onda bi u konkretnom slučaju, s obzirom da je institut ponavljanja postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom ustanovljen izmenama Zakona o parničnom postupku 2014. godine („Službeni glasnik RS“ broj 55/2014), predlog za ponavljanje postupka bio nedozvoljen.

Međutim, iz odluka nižestepenih sudova proizilazi da su i drugostepeni i Vrhovni kasacioni sud u konkretnom slučaju primenjivali odredbe ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 sa kasnijim izmenama). Na taj način ti sudovi su tužiocu objektivno dali za pravo da očekuje da će se i u daljem postupku primenjivati taj zakon koji mu daje pravo na ovo vanredno pravno sredstvo. Upravo polazeći od tog stava ovaj sud i nalazi da je u konkretnom slučaju tužiočev predlog za ponavljanje postupka dozvoljen.

Ceneći osnovanost podnetog predloga u skladu sa članom 433a ZPP Vrhovni kasacioni sud nalazi da je podneti predlog neosnovan.

Nije sporno da je u konkretnom slučaju tužilac izjavio reviziju po članu 404. ZPP o čijoj dozvoljenosti i osnovanosti odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija. Međutim, suština posebne revizije po članu 404. ZPP je da je ona izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija „običnom revizijom“ po članu 403. ZPP. To znači da ako je izjavljena revizija dozvoljena po odredbama člana 403. ZPP onda nema potrebe da Vrhovni kasacioni sud o toj reviziji odlučuje primenom člana 404. ZPP. Cilj svake revizije je da se izdejstvuje odlučivanje Vrhovnog kasacionog suda o odluci drugostepenog suda. U ovom slučaju tužilac nije bio uskraćen u tom pravu jer je o njegovoj reviziji odlučivao Vrhovni kasacioni sud našavši da je ista dozvoljena po članu 403. ZPP (članom 403. stav 2. tačka 2. je propisano da je revizija uvek dozvoljena kada drugostepeni sud preinači presudu i odluči o zahtevima stranaka).

S obzirom da po članu 37. stav 2. ZPP Vrhovni kasacioni sud odlučuje u veću sastavljenom od troje sudija to u ovom slučaju je veće Vrhovnog kasacionog suda koje je donelo osporenu odluku bilo sastavljeno na način propisan zakonom te otuda nema bitne povrede odredaba parničnog postupka na koju ukazuje predlagač u predlogu za ponavljanje postupka zbog čega je isti kao neosnovan i odbijen.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić